U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Vuković, predsednika veća, Slobodana Velisavljevića, Gordane Kojić, Aleksandra Stepanovića i Bojane Paunović, članova veća, sa savetnikom Jelenom Paravinja, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljene AA, zbog krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Dragana Davitkova, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Surdulici K. br. 49/23 od 18.01.2024. godine i Višeg suda u Vranju 2Kž1. br. 51/24 od 11.06.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 24.09.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Dragana Davitkova, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Surdulici K. br. 49/23 od 18.01.2024. godine i Višeg suda u Vranju 2Kž1. br. 51/24 od 11.06.2024. godine, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, dok se u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Dragana Davitkova ODBACUJE, kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Surdulici K. br. 49/23 od 18.01.2024. godine okrivljena AA oglašena je krivom zbog izvršenja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, za koje joj je izrečena sudska opomena. Navedenom presudom odlučeno je i o troškovima krivičnog postupka i imovinskopravnom zahtevu oštećene, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Vranju 2Kž1. br. 51/24 od 11.06.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljene AA - advokata Dragana Davitkova i punomoćnika oštećene – privatne tužilje, advokata Aleksandra Petkovića, te je presuda Osnovnog suda u Surdulici K. br. 49/23 od 18.01.2024. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA - advokat Dragan Davitkov, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude tako što će na osnovu člana 423. stav 1. Zakonika o krivičnom postuku okrivljenu AA osloboditi od optužbe da je izvršila krivično delo laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, predlažući da Vrhovni sud u smislu odredbe člana 465. stav 1. ZKP odluči i o troškovima krivičnog postupka.

Vrhovni sud je, na osnovu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovnom javnom tužiocu, te je bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene održao sednicu veća, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Dragana Davitkova je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljene AA - advokat Dragan Davitkov kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti označava bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP koju obrazlaže navodima da je povređen objektivni identitet optužbe, jer se činjenični opis naveden u izreci prvostepene presude u bitnom razlikuje od onog navedenog u privatnoj tužbi privatne tužilje, posebno u delu radnje izvršenja krivičnog dela, koje su joj optužnim aktom stavljene na teret, navodeći da je prvostepeni sud u činjenični opis krivičnog dela uneo činjenice koje ne sadrži privatna krivična tužba, jer je uneta radnja izvršenja „udarila je nekoliko puta rukama – šakama u predelu desne strane čela i lica“. Obrazlažući povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP branilac smatra da je prvostepeni sud bio dužan da utvrdi koje radnje od onih opisanih u privatnoj tužbi je okrivljena izvršila, a ne kako je prvostepeni sud suprotno od toga postupio, unošenjem novih činjenica koje su od značaja za utvrđivanje bića predmetnog krivičnog dela, čime je izašao van granica činjeničnog osnova iz optužbe, opisujući na drugačiji način radnje izvršenja krivičnog dela koje privatnom tužbom nisu stavljene na teret, čime je po mišljenju branioca okrivljene prvostepeni sud prekoračio optužbu i učinio navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postpuka, koju drugostepeni Viši sud u Vranju u žalbenom postupku nije otklonio.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, po oceni Vrhovnog suda su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici.

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljene podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela koje je dato u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje okrivljene, na koji način se pogoršava položaj okrivljene u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, pravnosnažna presuda se odnosi na isto lice – okrivljenu AA i na isto krivično delo - laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nije prekoračena optužba, odnosno nije povređen objektnivni, ni subjektivni identitet optužbe i presude. Ovo imajući u vidu da su, u odnosu na okrivljenu, bitna obeležja bića krivičnog dela ista i u dispozitivu optužnog akta i u izreci presude, odnosno postoji istovetnost činjeničnog opisa radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela iz izreke presude sa činjeničnim opisom radnje dela datim u dispozitivu optužnog akta – privatne tužbe.

U opisu radnje sadržane u dispozitivu optužnog akta - privatne tužbe od 18.04.2023. godine navedeno je, između ostalog, da je okrivljena dana 16.07.2022. godine oko 00,45 časova, u ..., u ulici ... u blizini Osnovnog suda, pri čemu je mogla da shvati značaj svoga dela i mogla da upravlja svojim postupcima, srela oštećenu BB, izašla iz vozila kojim je upravljao VV, počela da je čupa za kosu, a kada je oštećena BB pala na zemlju šutnula je nekoliko puta nogama na kojima je nosila cipele sa visokim đonom, u predelu nadlaktice i ramena leve ruke i udaljila se sa lica mesta....., čime je učinila krivično delo lake telesne povrede iz člana 122. stav 1. KZ.

Kao radnja izvršenja krivičnog dela lake telesne povrede sadržana u izreci presude navedeno je da je okrivljena „...počela da je čupa za kosu, udarila je nekoliko puta rukama – šakama u predelu desne strane čela i lica, nadlaktice i ramena leve ruke i udaljila se sa lica mesta,...“, pri čemu su i u privatnoj tužni i u izreci presude opisane identične povrede.

Po oceni Vrhovnog suda, navođenjem u izreci presude da je laku telesnu povredu okrivljena oštećenoj nanela udaranjem šakom u predelu desne strane čela i lica, a ne nogama, prvostepeni sud je činjenični opis dela samo upodobio sa činjeničnim stanjem utvrđenim na osnovu dokaza izvedenog u toku postupka - nalaza i mišljenja sudskog veštaka dr Bogdana Manasijevića, a što je bio i ovlašćen da učini, ne prekoračujući granice optužnog akta.

Dakle, sud se navedenom izmenom u izreci presude kretao u okvirima optužnog akta, pri čemu okrivljena nije oglašena krivom za teže delo, niti za veću kriminalnu količinu, niti stepen krivice, odnosno nije oglašena krivom za više kriminalnih aktivnosti i veću kriminalnu volju od one za koju je optužena, niti je navedena izmena izvršena na štetu okrivljene. Na izneti način, okrivljena AA nije dovedena u nepovoljniji krivičnoprocesni položaj.

Shodno navedenom, Vrhovni sud nalazi da je činjenični opis u izreci prvostepene presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužni akt zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela laka telesna povreda iz člana 122. stav 1. KZ, pa su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Dragana Davitkova, kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, međutim, obrazlažući je branilac navodi da u konkretnom slučaju iz svih izvedenih dokaza ne proizilazi zaključak suda da je predmetne radnje, precizno opisane u izreci osporene prvostepene presude, preduzela okrivljena, te polemiše sa iskazom saslušanog svedoka VV, svedoka GG, te iskazom privatne tužilje koji je kontradiktoran nalazu veštaka medicinske struke, izvodeći sopstveni zaključak da radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela nisu preduzete od strane okrivljene, niti su preduzete na način kako je okrivljenoj stavljeno na teret privatnom tužbom, niti su iste kao bitna obeležja predmetnog krivičnog dela potvrđene izvedenim dokazima. Shodno navedenom, branilac okrivljene smatra da je Osnovni sud u Surdulici postupio suprotno odredbi člana 16. stav 4. i 5. ZKP, jer radnja izvršenja kao bitno obeležje krivičnog dela laka telesna povreda, za koje je okrivljena osuđena, nije potvrđena na osnovu neposrednih dokaza, niti ista proizilazi iz činjenica koje su čvrsto i logički povezane i koje sa potpunom sigurnošću upućuju na jedini mogući zaključak, da je okrivljena preduzela takve radnje, već je u odnosu na iste ostala samo sumnja da je preduzela radnju izvršenja i time učinila krivično delo za koje je optužena.

Na opisani način branilac okrivljene, po stavu ovoga suda, u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP iznoseći svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim presudama i osporavajući činjenične zaključke suda, a sve vezano za činjenicu da li je radnju izvršenja preduzela okrivljena i s tim u vezi osporava krivicu okrivljene i na svojim zaključcima zasniva stav da je nižestepenim odlukama pogrešno primenjen zakon.

Međutim, kako član 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljene u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Jelena Paravinja, s.r.                                                                                                                           Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković