Presudom Višeg suda u Novom Sadu Kž1 294/23 od 27.05.2024. godine odbijena je kao neosnovana žalba branilaca okrivljene-protivtužilje Anice Kojić, a presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 91/22 od 07.09.2023. godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene Anice Kojić, advokat Veljko Milić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i stav 2. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači pobijane presude tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe ili ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Anice Kojić dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ, i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljene Anice Kojić, advokat Veljko Milić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP ističući da je sud osuđujući okrivljenu za krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. KZ povredio načelo ne bis in idem na njenu štetu.

Prema navodima zahteva, u konkretnom slučaju se, shodno članu 4. stav 1. Protokola broj 7 uz Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, radi o pravnosnažno presuđenoj stvari obzirom da je protiv okrivljene, zbog istog događaja, pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Novom Sadu, po anonimnoj krivičnoj prijavi, vođen postupak Ktr 3427/21 koji je okončan donošenjem službene beleške od 20.01.2022. godine. Iz sadržine navedene službene beleške proizilazi da je javni tužilac zaključio ne samo da prijavljeni događaj ne sadrži obeležja krivičnog dela za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, već da nije izvršeno ni krivično delo ni prekršaj, zbog čega branilac smatra da je, u konkretnom slučaju, reč o meritornoj odluci kojom je postupak obustavljen. Navedene radnje za koje je prema okrivljenoj pravnosnažno obustavljen postupak, identične su radnjama krivičnog dela iz člana 170. stav 1. KZ, pa branilac smatra da je oglašavajući okrivljenu krivom za ovo krivično delo, pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, prema nalaženju Vrhovnog suda, nisu osnovani.

Iz spisa predmeta proizilazi da je zamenik javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu sačinio službenu belešku Ktr.br.3427/21 od 20.01.2022. godine u kojoj je rezimirao navode anonimnog podneska od 13.12.2021. godine dostavljenog elektronskom poštom i označenog kao krivična prijava, u kojem je opisan događaj od 07.12.2021. godine, kao i radnje koje je preduzeo, nakon čega je konstatovao da ne nalazi „okolnosti koje bi ukazale da je neko lice učinilo krivično delo ili prekršaj“.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP propisano je da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja ili je gonjenje isključeno usled amnestije ili pomilovanja ili je stvar već pravnosnažno presuđena ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju krivično gonjenje.

Odredbom člana 4. stav 1. ZKP propisano je da niko ne može biti gonjen za krivično delo za koje je odlukom suda pravnosnažno oslobođen, ili je osuđen, ili za koje optužba pravnosnažno odbijena, ili je postupak pravnosnažno obustavljen.

Zabrana ponovnog suđenja o istoj stvari, odnosno zabrana gonjenja i kažnjavanja za isto delo, koja je kao osnovno načelo krivičnog zakonodavstva Republike Srbije sadržana u citiranoj odredbi člana 4. stav 1. ZKP i kao nepovredivo pravo na pravnu sigurnost garantovano članom 34. stav 4. Ustava Republike Srbije i obavezujućim normama međunarodnog prava-članom 14. stav 7. Međunarodnog pakta o građanskim i političkim pravima i članom 4. Protokola 7 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, podrazumeva nemogućnost pokretanja i vođenja kaznenog postupka protiv nekog lica za delo koje proizilazi iz istih činjenica ili činjenica koje su u bitnom iste sa onima koje su osnov optužbe za kazneno delo u ranijem postupku protiv tog lica koji je pravnosnažno okončan.

Da bi načelo ne bis in idem proizvelo svoje dejstvo potrebno je da se radi o odlukama suda ili javnog tužioca, da su te odluke postale pravnosnažne, da više ne stoji na raspolaganju nijedan redovni pravni lek ili je stranka iscrpela takva pravna sredstva ili je protekao rok u kome su mogli biti iskorišćeni, ali da ne postoji ni mogućnost daljeg krivičnog progona okrivljenog. Shodno tome, Vrhovni sud nalazi službena beleška koja je u konkretnom slučaju sačinjena od strane javnog tužioca, nije odluka koja stiče svojstvo pravnosnažnosti, pa se ne može se govoriti o presuđenoj stvari ni o primeni načela ne bis in idem propisanog odredbom članom 4. ZKP.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da donošenjem pobijanih presuda nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP na štetu okrivljene Anice Kojić, pa su stoga suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti njenog branioca, advokata Veljka Milića, neosnovani.

Branilac okrivljene Anice Kojić, zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP ističući da su pobijane presude zasnivaju na dokazu na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne mogu zasnivati i to na snimku video nadzora postavljenih na posedu privatnog tužioca Zorana Ignjića.

Branilac u zahtevu ističe da se, prema Zakonu o privatnom obezbeđenju, Zakonu o zaštiti podataka o ličnosti i Odluci o listi vrsta radnji obrade podataka o ličnosti za koje se mora izvršiti procena uticaja na zaštitu podataka o ličnosti i tražiti mišljenje Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti („Službeni glasnik RS“, broj 45/19 i 112/20), čije odredbe citira uz odredbu člana 42. Ustava Republike Srbije, postavljanje video nadzora kvalifikuje kao obrada podataka o ličnosti. U tom smislu, branilac ističe da postavljanje i upotrebu opreme za video nadzor, nije dozvoljeno koristiti na način kojim se narušava privatnost drugih koja, između ostalog, može biti narušena kada je video nadzorom pokrivena javna površina, posebno ukoliko video nadzor pokriva prostor koji je znatno veći od onog neophodnog za svrhu obrade podataka. Prema mišljenju branioca, u konkretnoj situaciji je upravo to slučaj jer oprema za video nadzor koja je postavljena na posedu privatnog tužioca u ulici Heroja Pinkija broj 55, i to kamera broj 2. snima javnu površinu-deo ulice Heroja Pinkija. Privatni tužilac ima pravo da video nadzorom pokrije samo svoj objekat i prostor neposredno ispred njega, pa je samim tim, po stavu branioca, video snimak koji je proistekao iz nezakonito postavljene i upotrebljene opreme za video nadzor koja je snimala javnu površinu-deo ulice Heroja Pinkija, nezakonit dokaz.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti, branioca okrivljene Anice Kojić, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 2. tačka 26) ZKP propisano je da je isprava svaki svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenice koja se utvrđuje u postupku.

Prema odredbi člana 138. stav 1. ZKP dokazivanje ispravom vrši se čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave na drugi način.

Odredbom člana 139. stav 1. ZKP propisano je da ispravu po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka pribavlja organ postupka ili podnose stranke, po pravilu, u originalu.

Imajući u vidu citiranu zakonsku odredbu člana 2. tačka 26) ZKP i odredbu člana 112. tačka 26) KZ kojima je bliže određen pojam isprave, Vrhovni sud nalazi da je snimak kamera za video nadzor postavljenih iz bezbednosnih razloga na objektu privatnog tužioca, dokaz podoban za utvrđivanja činjenica, pa se isti može smatrati ispravom u smislu navedenih zakonskih odredbi i kao takav se može koristiti, odnosno izvesti kao dokaz u krivičnom postupku, obzirom da je pribavljen od strane privatnog tužioca, koji je u smislu odredbe člana 139. stav 1. ZKP stranka u postupku. U tom smislu, prvostepeni sud je, pravilnom primenom odredbe člana 138. ZKP, na glavnom pretresu od 06.09.2023. godine reprodukcijom kompakt diska izvršio uvid u predmetni video snimak, što je konstatovao u zapisniku o glavnom pretresu na kom nije osporavana autentičnost snimka niti je bilo primedbi stranaka na izvođenje ovog dokaza.

Dakle, Vrhovni sud nalazi da predmetni kompakt disk sa video snimkom kamera za video nadzor, predstavlja zakonit dokaz i po načinu pribavljanja i po svojoj sadržini, i da samim tim može biti korišćen kao dokaz u krivičnom postupku, pa su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Anice Kojić kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, ocenjeni kao neosnovani.

Vrhovni sud se nije upuštao u razmatranje ostalih navoda zahteva kojima branilac osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i ocenu izvedenih dokaza, iznošenjem sopstvene ocene iskaza ispitanih svedoka i osporavanjem njihovog kredibiliteta, obzirom da povreda zakona iz člana 440. ZKP, na koju se ovim navodima suštinski ukazuje, ne predstavlja razlog zbog koga okrivljeni i njegov branilac mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti.

Iz svih iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i stav 2. tačka 1) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Anice Kojić, advokata Veljka Milića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Bojana Paunović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković