Navedenom presudom okrivljenom Stojanu Dokozi vraćen je mobilni telefon „...“ model ..., sa sim karticom broj ..., privremeno oduzet potvrdom o privremeno oduzetim predmetima PU Pirot – Okp br. 14088/22 od 23.03.2023. godine.

Istom presudom obavezan je okrivljeni Stojan Dokoza da plati sudu na ime paušala iznos od 8.000,00 dinara i na ime troškova krivičnog postupka iznos od 5.600,00 dinara, kao i da Višem javnom tužiocu u Pirotu na ime troškova krivičnog postupka plati iznos od 91.500,00 dinara, sve u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 288/23 od 09.08.2023. godine delimično je usvojena žalba branioca okrivljenog Stojana Dokoze, pa je preinačena presuda Višeg suda u Pirotu K 19/22 od 08.02.2023. godine u delu odluke o kazni, tako što je Apelacioni sud u Nišu okrivljenog Stojana Dokozu za krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ za koje delo je oglašen krivim, osudio na kaznu zatvora u trajanju od 7 godina i 1 mesec, u koju kaznu mu se na osnovu člana 63. stav 1. KZ uračunava vreme koje je proveo u pritvoru od 23.03.2022. godine pa nadalje, dok je na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP, okrivljeni Stojan Dokoza oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, a žalba branioca okrivljenog u ostalom delu je odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Stojana Dokoze, advokat Miroslav Vranić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) i člana 438. stav 1. tačka 9) i povreda zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) i člana 441. stav 4. ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da je isti podnet i zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja (član 440. ZKP), sa predlogom da Vrhovni sud delimično ili u celini preinači pobijane presude, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio krivično delo nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ ili da u celini ili delimično ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje o žalbi, a da se shodno članu 488. stav 3. ZKP izvršenje pravnosnažne presude odloži, odnosno prekine.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 2) i 3) i člana 441. stav 4. ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se presude zasnivaju na dokazu na kome se prema odredbama ZKP ne mogu zasnivati – na zapisniku o saslušanju svedoka AA od 23.03.2023. godine, koji je na drugoj strani potpisan od strane dva različita lica, a na trećoj od oba lica na istom mestu, umesto samo od jednog saslušanog lica, što navedeni zapisnik čini nezakonitim, pri čemu je saslušanje obavljeno u prisustvu BB koja nije stalni sudski prevodilac za arapski jezik, niti se nalazi u elektronskoj evidenciji stalnih sudskih prevodilaca i tumača Ministarstva pravde, zbog čega ne ispunjava propisane uslove za prevodioca. U zahtevu se dalje navodi da je samo saslušanje obavljeno nezakonitim postupanjem, jer su svedoci najpre morali da budu upitani od strane organa postupka koji je njihov maternji jezik, nakon čega im je trebalo predočiti da imaju pravo na prevođenje, a potom pružiti mogućnost da se izjasne da li poznaju jezik na kome se postupak vodi, te da li se u tom slučaju odriču od prava na prevođenje, a tek onda da im se obezbedi prevodilac, a što nije učinjeno, nego im je bez svih prethodnik pouka i radnji postavljen prevodilac koji za to ne ispunjava uslove, što predmetne zapisnike čini nezakonitim.

Iz zapisnika o ispitivanju svedoka sačinjenog pred Višim javnim tužilaštvom u Pirotu u predmetu KTR 75/22 od 23.03.2022. godine proizilazi da je na osnovu člana 290. stav 1. ZKP pristupljeno izvođenju dokazne radnje ispitivanjem svedoka AA iz ..., da je dokaznoj radnji prisustvovao branilac po službenoj dužnosti, advokat Vanja Živić-Đorđević, kao i prevodilac za arapski jezik BB, koja je u smislu člana 87. stav 3. ZKP položila zakletvu da će verno preneti pitanja koja se svedoku upućuju i izjave koje on bude davao, da je svedok upozoren u smislu člana 95. stav 1. i stav 2. ZKP, a da je na osnovu člana 96. stav 2. ZKP upoznat da može položiti zakletvu iz razloga postojanja bojazni da neće moći da dođe na glavni pretres, obzirom da se radi o stranom državljaninu – krijumčarenom licu koji je u tranzitu kroz Srbiju, te da je svedok izjavio da je saglasan da će zakletvu položiti, da je zakletvu položio ponavljanjem teksta zakletve iz člana 96. stav 3. ZKP, posredstvom prevodioca na arapski jezik, da je svedok izjavio da je razumeo svoja prava i obaveze, da je ovaj svedok saslušan, da nije imao prigovor i primedbe na zapisnik i da su zapisnik potpisali svedok AA, branilac po službenoj dužnosti advokat Vanja Živić-Đorđević, prevodilac za arapski jezik BB, zamenik javnog tužioca Miljana Ranđelović i zapisničar.

Članom 87. stav 2. ZKP, propisano je da ako okrivljeni ne razume jezik postupka, postavljaće mu se pitanja preko prevodioca, a stavom 3. istog člana, propisano je da ako tumač ili prevodilac nije ranije zaklet, položiće zakletvu da će verno preneti pitanja koja se okrivljenom upućuju i izjave koje on bude davao.

Po nalaženju Vrhovnog suda, zapisnik o saslušanju svedoka AA predstavlja dokaz na kome se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda može zasnivati, jer je u konkretnom slučaju hronološki sled preduzetih radnji od strane suda za ispitivanje svedoka koji ne razume jezik postupka bio u skladu sa zakonom, a s obzirom da je prevodilac za arapski jezik BB, na osnovu odredbe člana 87. stav 3. ZKP položila zakletvu, bez značaja je činjenica da ona nije na spisku stalnih sudskih prevodilaca, a navedeni zapisnik je bez primedbi i prigovora potpisan, od strane svedoka, branioca, prevodioca i javnog tužioca, pa su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stojana Dokoze, kojima se na navedeni način ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP, od strane Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenog Stojana Dokoze, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da se u radnjama okrivljenog opisanim u izreci prvostepene presude stiču bitni elementi krivičnog dela nedozvoljen prelaz državne granice i krijumčarenje ljudi iz člana 350. stav 2. KZ, a ne krivičnog dela za koje je okrivljeni pravnosnažno oglašen krivim, s obzirom da je za radnju izvršenja nedozvoljenog tranzita relevatan broj lica koji se prevozi i u smislu kvalifikacije krivičnog dela, odnosno kvaifikatorne okolnosti, a da pet lica ne predstavljaju „više lica“ kod ovog krivičnog dela, već se pod pojmom „veći broj lica“ (ljudi) ima smatrati najmanje deset lica, što svakako više odgovara prirodi ove inkriminacije i zaprećenoj kazni za ovaj oblik krivičnog dela. Pored navednog, branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti smatra da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi pokušaj krivičnog dela iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ u vezi člana 30 KZ, jer okrivljeni nije dovršio radnju izvršenja tranzita, čak ni do jednog dela teritorije Republike Srbije u drugi, a nije ni pribavio protivpravnu imovinsku korist.

Članom 350. stav 2. KZ propisano je da ko u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist, omogućava drugom nedozvoljeni prelaz granice Srbije ili nedozvoljeni boravak ili tranzit kroz Srbiju, kazniće se zatvorom od jedne do osam godina, a stavom 3. istog člana, propisano je da ako je delo iz stava 2. ovog člana učinjeno od strane grupe, zloupotrebom službenog položaja, ili na način kojim se ugrožava život ili zdravlje lica čiji se nedozvoljeni prelaz granice Srbije, boravak ili tranzit omogućava ili je krijumčaren veći broj lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

Iz izreke prvostepene presude kojom je okrivljeni Stojan Dokoza oglašen krivim proizilati da je okrivljeni u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci te presude, u nameri da pribavi sebi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 1.500 evra, omogućio nedozvoljen tranzit kroz Republiku Srbiju većem broju lica, pet iregularnih migranata... svi državljani Sirije, koji su na putu od zemlje porekla preko R. Bugarske ušli u R. Srbiju, a prethodno prevedeni od strane NN lica preko državne granice, kroz šumu, van graničnog prelaza određenog za prelaz državne granice, bez posedovanja ličnih dokumenata i važećih putnih isprava potrebnih za legalan ulaz u Republiku Srbiju, u nameri da odu u SR Nemačku ili drugu državu Zapadne Evrope... tako što je vozilom marke „...“, reg. oznake ... iz Sombora došao u Dimitrovgrad, i na delu puta između mzv. „Mašinski park“ i mzv. „Strošena česma“ izvršo prihvat iregularnih migranata i otpočeo njihov prevoz ka unutrašnjosti Srbije, kao delu puta ka Zapadnoj Evropi... pa kad je ugledao službeno vozilo policije koje mu je išlo u susret nije postupio po znacima za zaustavljanje... dat zvučnom i svetlosnom signalizacijom – rotacijom... već je povećao brzinu kretanja vozila... nastavio da beži krećući se u pravcu centra Dimitrovgrada... da bi u ulici Sutjeska u visini kućnog broja 6 naredio iregularnim migrantima da izađu iz vozila, pa kada su to oni učinili velikom brzinom se udaljio u pravcu centra grada i nastavio da se kreće magistralnim putem prema selu Željuša i Pirotu, da bi od strane druge patrole policijskih službenika PGS Dimitrovgrad bio zaustavljen.

Po nalaženju Vrhovnog suda iz činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela za koje je okrivljeni Stojan Dokaza oglašen krivim, jasno proizilaze svi subjektivni i objektivni elementi svršenog krivičnog krivičnog dela u pitanju – da je okrivljeni u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 1.500 evra omogućio nedozvoljen tranzit kroz Republiku Srbiju većem broju lica, pet iregulanih migranata državljana Sirije (koji nisu posedovali lične dokumente, ni važeće putne isprave, ni za legalan ulaz u Republiku Srbiju, a koji su imali na nameru da odu u SR Nemačku ili drugu državu Zapadne Evrope), da je izvršio prihvat iregularanih migranata i otpočeo njihov prevoz ka unutrašnjosti Republike Srbije kao delu puta ka Zapadnoj Evropi, ali je zaustavljen od strane policije, pri čemu je bio u stanju uračunljivosti, postupao sa umišljajem, bio svestan protivpravnosti svoga dela i hteo njihova izvršenja.

Po stavu Vrhovnog suda a u skladu sa pravnim shvatanjem Krivičnog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 17.04.2006. godine, termin „veći broj lica“ podrazumeva pet ili više lica, a delo je svršeno ukoliko učinilac „u nameri da sebi ili drugom pribavi kakvu korist omogućava drugom tranzit kroz Srbiju“. Kako iz izreke pobijane presude proizilazi da je okrivljeni Stojan Dokoza u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist preduzeo radnje izvršenja krivičnog dela, tako što je „iz Sombora došao u Dimitrovgrad i na delu puta između mzv. „Mašinski park“ i mzv. „Strošena česma“ izvršo prihvat iregularnih pet migranata i otpočeo njihov prevoz ka unutrašnjosti R. Srbije, kao delu puta ka Zapadnoj Evropi“, okolnosti da li je okrivljeni uzeo novac da bi izvršio ove radnje, kao i da li je tranizit do kraja realizovan, ne predstavljaju bitne elemente svršenog krivičnog dela iz člana 350. stav 3. u vezi stava 2. KZ za koje je oglašen krivim. Stoga je Vrhovni sud navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se na navedeni način ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP ocenio kao neosnovane.

Branilac okrivljenog Stojana Dokoze u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, jer je u odnosu na presudu Osnovnog suda u Vrbasu K 147/15 na strani 14 prvostepene presude navedeno da je ona od 22.03.2017. godina na strani 15 da je ona od 23.06.2015. godine, a na strani 20 da je ona od 23.06.2016. godine, pa je nejasno po kojoj je to presudi okrivljeni izdržao kaznu zatvora sa koje je otpušen dana 08.10.2020. godine, pri čemu se u prvostepenoj presudi ne navodi kada je navedena presuda postala pravnosnažna, a što je od značaja za primenu člana 55a KZ, koji podrazumeva postojanje pravnosnažne osude, pri čemu branilac osporava i način odmeravanja kazne u rasponu od minimalne do maksimalne zaprećene kazne zatvora.

Odredbom člana 55a tačka 1. i 2. KZ propisano je da za krivično delo učinjeno sa umišljajem, za koje je propisana kazna zatvora, sud će izreći kaznu iznad polovine raspona propisane kazne, pod sledećim uslovima, ako je učinilac ranije dva puta osuđivan za krivična dela učinjena sa umišljajem na zatvor od najmanje jednu godinu, i ako od dana otpuštanja učinioca sa izdržavanja izrečene kazne do izvršenja novog krivičnog dela nije proteklo 5 godina.

Iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud prilikom odmeravanja kazne okrivljenom Stojanu Dokozi na osnovu člana 55a KZ primenio odredbe o višestrukom povratu, nalazeći da su za to ispunjeni zakonski uslovi, a prilikom izračunavanja polovine raspona propisane kazne iz navedenog člana, sud je primenio pravni stav Vrhovnog kasacionog suda od 11.07.2020. godine, jer je okrivljeni po pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Vrbasu K 147/15 od 23.06.2016. godine i Osnovnog suda u Somboru K 1069/11, koja je postala pravnosnažana 01.06.2016. godine, ranije osuđen za krivična dela učinjena sa umišljajem na kazne zatvora u trajanju od po 1 godine, a da je sa izdržavanja kazne po presudi Osnovnog suda u Vrbasu K 147/15 otpušten dana 08.10.2020. godine.

Navedeni podaci, u pogledu presuda koje je prvostepeni sud imao u vidu prilikom primene člana 55a KZ proizilaze iz Izveštaja iz kaznene evidencije od 16.11.2022. godine, pri čemu iz tog izveštaja proizilazi da je presuda Osnovnog suda u Vrbasu K 147/15 od 23.06.2016. godine postala pravnosnažna 22.03.2017. godine.

Prvostepena presuda je preinačena u delu odluke o kazni presudom drugostepenog suda, pa je taj sud prihvatajući kao pravilno utvrđene i ocenjene okolnosti iz člana 54. i 55a KZ od strane prvostepenog suda, osudio okrivljenog Stojana Dokozu na kaznu zatvora od 7 godina i 1 mesec.

Po oceni Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju ispunjeni su uslovi za primenu odredbe člana 55a KZ, jer je okrivljeni Stojan Dokoza ranije dva puta osuđivan za krivična dela učinjena sa umišljajem na kazne zatvora preko 1 godine i od izdržane kazne po ranije izrečenoj osudi, do izvršenja krivičnog dela nije proteklo 5 godina, a visina kazne zatvora izrečene drugostepenom presudom i očigledne omaške prilikom izrade prvostepene presude na strani 14 stav 5. i strani 15 stav 2. obrazloženja te presude, ne dovode u pitanje zakonitost odluke o kazni u pravnosnažnoj presudi, kako se to neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stojana Dokoze ukazuje, zbog čega je zahtev u delu u kome je podnet zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, ocenjen kao neosnovan.

Branilac okrivljenog Stojana Dokoze u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u pobijanim presudama nezakonita i odluka o troškovima postupka, jer se okrivljeni nalazi na izdržavanju kazne, a pre toga je bio neprekidno u pritvoru za koji period nije bio u mogućnosti da privređuje, pa bi plaćanjem doveo u pitanje izdržavanje svoje dece, pri čemu osnov za obavezivanje okrivljenog na troškove branioca po službenoj dužnosti ne može biti njegov troškovnik, već eventualno pravnosnažno rešenje o troškovima VJT, zbog čega je prilikom odlučivanja o troškovima sud postupio suprotno članu 264. stav 4. i članu 266. ZKP, na koji način se zahtevom ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP.

Članom 262. stav 1. ZKP propisano je da će se u svakoj presudi ili rešenju koji odgovara presudi odlučiti ko snosi troškove postupka i koliko oni iznose.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljenom Stojanu Dokozi postavljen branilac po službenoj dužnosti, advokat Vanja Đorđević rešenjem VJT u Pirotu A 105/22 od 23.03.2022. godine i da je to tužilaštvo na ime nagrade u postupku istrage isplatilo iznos od 91.500,00 dinara na ime odbrane, a sudu dostavio popis troškova u tom predmetu dana 06.02.2023. godine, iz čega proizilazi da je okrivljeni obavezan da plati troškove nastale pred Višim javnim tužiocem u Pirotu na osnovu popisa troškova koje je to tužilaštvo dostavilo sudu, pa je, po nalaženju Vrhovnog suda, sud pravilnom primenom zakona okrivljenog koji je oglašen krivim (član 262. stav 1. ZKP) obavezao na plaćanje troškova krivičnog postupka, a koji uključuju i troškove koji su nastali pred Višim javnim tužilaštvom u Pirotu. Iz navedenog razloga, Vrhovni sud je našao da su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stojana Dokoze kojima se na navedeni način ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, neosnovani.

Nadalje, utvrđivanje postojanja uslova za primenu člana 264. stav 4. i člana 266. ZKP, koji se odnose na mogućnost oslobađanja okrivljenog od obaveze da snosi troškove krivičnog postupka, predstavlja činjenično utvrđenje suda (član 440. ZKP), i kao takvo, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga okrivljeni i njegov branilac mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je podneti zahtev u tom delu ocenjen kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Stojana Dokoze u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da iz iskaza svedoka proizilazi da su samo ta dva lica platila po 300 evra, odnosno ukupno 1.500 evra njima nepoznatom licu u Sofiji, a da okrivljenom nisu davali nikakav novac, da nisu sa okrivljenim imali komunikaciju, niti im je bilo poznato gde oni treba da budu odvezeni – da li preko teritorije R. Srbije ili do najbližeg grada, pa je nejasno na osnovu čega je utvrđena namera okrivljenog da pribavi protivpravnu imovinsku korist, jer okrivljeni nije novac primio, niti je dokazana bilo kakva veza sa licem koje je navodno novac primilo u Sofiji, tim pre što je okrivljeni jedini izvršilac ovog krivičnog dela jer nije utvrđeno postojanje saizvršilaštva. Na navedeni način, po nalaženju Vrhovnog suda ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje (član 440. ZKP), koje, u smislu odredbe 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja zakonom propisan razlog zbog koga je okrivljenom i njegovom braniocu dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, pa je podneti zahtev i u tom delu ocenio kao nedozvoljen.

Branilac okrivljenog Stojana Dokoze u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, međutim, kako branilac u obrazloženju zahteva uopšte ne ukazuje u čemu se navedena povreda zakona sastoji, to zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj, u smislu člana 484. ZKP, koji nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona podrazumeva kako opredeljenje o kojoj tačno povredi zakona je reč, tako i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji. Stoga je Vrhovni sud, s obzirom da ne može po službenoj dužnosti ispitivati u čemu se eventualna povreda zakona sastoji, budući da se u skladu sa odredbama člana 489. stav 1. ZKP kreće samo u granicama podnetog zahteva, odnosno razloga, dela i pravca pobijanja, ocenio da podneti zahtev u ovom delu nema zakonom propisan sadržaj.

Iz napred navedenih razloga, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, u delu u kome je zahtev odbijen kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP, u delu u kome je zahtev odbačen, doneta je odluka kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                      Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                 Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić