U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Bate Cvetkovića, predsednika veća, Miroljuba Tomića, Tatjane Vuković, Bojane Paunović i Gordane Kojić, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA i dr, zbog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA i okrivljenog BB – advokata Danila Nikolića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpo4 br. 110/20 od 23.02.2023. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 425/23 od 19.09.2023. godine, u sednici veća održanoj dana 28.11.2023. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA i okrivljenog BB – advokata Danila Nikolića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Nišu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpo4 br. 110/20 od 23.02.2023. godine i Apelacionog suda u Nišu Kž1 425/23 od 19.09.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Nišu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpo4 br. 110/20 od 23.02.2023. godine okrivljeni AA i BB oglašeni su krivim zbog izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 33. KZ, te su im izrečene uslovne osude i to tako što su im utvrđene kazne zatvora u trajanju od po 6 meseci i istovremeno određeno da se navedene kazne neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 2 godine od dana pravnosnažnosti presude ne učine novo krivično delo. Istom presudom odlučeno je o troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 425/23 od 19.09.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Nišu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije i branioca okrivljenih AA i BB, a presuda Višeg suda u Nišu, Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpo4 br. 110/20 od 23.02.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je zajednički branilac okrivljenih AA i BB -advokat Danilo Nikolić, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje ili iste preinači i okrivljene AA i BB oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP. i, u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenih ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonite dokaze označava iskaze svedoka VV i GG. S tim u vezi branilac okrivljenih navodi da iz iskaza ovih svedoka proizilazi da su do određenih informacija došli na taj način što su sustigli kamion kojim je upravljao DD, da su se predstavili kao inspektori unutrašnje kontrole, pokazali značke i pitali svedoka šta se desilo, pa su u toku postupka svedočili o tome šta im je svedok navodno rekao „evo ne znam šta da radim, moja deca sutra nema šta da jedu, dao sam policiji 2.000,00 dinara“. Dalje se navodi da su inspektori unutrašnje kontrole u svojim iskazima naveli da su postavili pitanje DD na osnovu čega je dao 2.000,00 dinara policiji, na šta im je on odgovorio da nije imao svih 28 tahografskih listića i da je na jednom tahografskom listiću sam vršio prepravku, te da je novac dao da ga policijski službenici ne bi kaznili. Da su inspektori unutrašnje kontrole pored opservacije izvršili i „ispitivanje svedoka“ DD, po navodima zahteva, potvrđuju iskazi oba inspektora, jer su se obojica nedvosmisleno u toku ovog krivičnog postupka izjašnjavali o saznanjima koje su dobili u obavljanju svoje delatnosti, a koja saznanja ne potiču od njihovih ličnih opažanja, već od lica koje nije saslušano na glavnom pretresu i koje na glavnom pretresu nije svedočilo o kritičnom događaju. Dalje se navodi da je sud svoju presudu zasnivao na iskazima ovih svedoka, a da prethodno nije dao ocenu da li se radi o dozvoljenim dokazima. Kao nezakonit dokaz branilac okrivljenog označava i iskaz svedoka DD, jer dat pod pritiskom od strane policijskih službenika, što je svedok u dva navrata potvrdio pred tužilaštvom, a da pri tome na glavnom pretresu nije ispitan.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Članom 288. stav 1. ZKP je propisano da policija može pozvati građane radi prikupljanja obaveštenja, a u pozivu se mora naznačiti razlog pozivanja i svojstvo u kome se građanin poziva, a stavom 2. istog člana da prilikom postupanja po odredbama ovog člana policija ne može građane saslušavati u svojstvu okrivljenog odnosno ispitivati u svojstvu svedoka ili veštaka, osim u slučaju iz člana 289. ZKP.

Iz spisa predmeta proizlazi da se pobijane pravnosnažne presude, pored ostalih dokaza, zasnivaju i na iskazima svedoka GG i VV, ovlašćenih službenih lica zaposlenih u Sektoru unutrašnje kontrole, koji su se u svojim iskazima izjašnjavali o svojim neposrednim saznanjima o događaju, ali i svedočili o onome što im je svedok DD, prilikom zaustavljanja i obavljanja operativnog rada kritičnom prilikom i ispričao, a što je prvostepeni sud konstatovao u obrazloženju svoje presude (strana sedam, strana jedanaest).

Imajući u vidu da su svedoci VV i GG ispitani na glavnom pretresu, da je prvostepeni sud u obrazloženju presude naveo da je iskaze svedoka VV i GG prihvatio u celosti u vezi sa odlučnim činjenicama, jer su isti jasni, detaljni i uverljivi, međusobno saglasni i potvrđeni izvedenim pisanim dokazima, prvenstveno saglasni potvrdi o privremeno oduzetim predmetima i kriminalističko-tehničkoj dokumentaciji, a u najvećem delu i iskazom svedoka DD, stoje navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih da je sud cenio sporne dokaze i svoj zaključak potkrepio dokazom na kome se po odredbama ZKP presuda ne može zasnivati.

Međutim, odredbom člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako se presuda zasniva na dokazu na kome se po odredbama ovog zakonika ne može zasnivati, osim ako je s obzirom na druge dokaze, očigledno da bi i bez tog dokaza bila donesena ista presuda.

Iz spisa predmeta proizlazi da prvostepeni sud pobijanu pravnosnažnu presudu nije zasnovao isključivo na iskazima svedoka VV i GG, već su činjenice vezane za krivično delo zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 33. KZ, za koje su okrivljeni i oglašeni pravnosnažnom presudom krivim, utvrđene na osnovu drugih dokaza izvedenih u toku postupka i to: iskaza svedoka DD, svedoka ĐĐ, delimično i odbrana okrivljenih, kao i mnogobrojnih pisanih dokaza u spisima predmeta, a koji su bliže i taksativno nabrojani u obrazloženju prvostepene presude na strani petnaest, stav sedam, strani šesnaest, stav jedan.

Dakle, kako nižestepene presude nisu zasnovane samo na iskazima svedoka VV i GG i kako je, po oceni Vrhovnog suda, s obzirom na druge dokaze izvedene u zakonito sprovedenom postupku i ocenjene pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, očigledno je da bi i bez ovih dokaza bila doneta ista presuda, to samim tim neosnovano branilac okrivljenog ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, kao povredu postupka koja je bila od apsolutnog uticaja na zakonitost i pravilnost pravnosnažne presude.

Pored iznetog, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane i navode zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonit dokaz označava iskaz svedoka DD, obzirom da deo iskaza ovog svedoka, a koji se odnosi na predaju novca u iznosu od 2.000 dinara okrivljenima u kom delu je i navodno vršen pritisak na njega, nije ni bio predmet činjeničnih utvrđenja suda u postupku, imajući u vidu da okrivljenima nije ni stavljeno na teret izvršenje krivičnog delo primanje mita iz člana 367. KZ, već zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1.KZ. Pri tome, navedeni svedok je ispitan na zapisniku pred Višim javnim tužiocem, a na glavnom pretresu je izvršen uvid u navedeni zapisnik i to na saglasan predlog stranaka (odbrana je odustala od predloga za neposrednim saslušanjem ovog svedoka na glavnom pretresu i predložila da se izvrši uvid u zapisnik, a optužba se tim predlogom saglasila).

U obrazloženju zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenih, iako ne numeriše, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da u konkretnom slučaju, nema elemenata bića krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. KZ, jer se u radnjama okrivljenih ne stiču obeležja ni jedne od tri alternativno postavljene radnje ovog krivičnog dela. U vezi sa iznetim, branilac ukazuje da je prvostepeni sud naveo da su okrivljeni prekoračili granice svojih službenih ovlašćenja i nevršenjem svoje službene dužnosti nisu preduzeli protiv DD mere odgovornosti u vidu sačinjavanja zapisnika o izvršenoj kontroli učesnika. Po stavu odbrane, čini se da prvostepeni sud nije mogao da se odluči da li su okrivljeni prekoračili granice svojih ovlašćenja ili nisu vršili svoje službene dužnosti. Ako se okrivljenima stavlja na teret da su prekoračili granice svojih službenih ovlašćenja postavlja se pitanje koja su ovlašćenja prekoračili. Ne može se pod prekoračenjem službenih ovlašćenja podvesti to što su okrivljeni zaustavili kamion zbog sumnje da vozač kamiona nije imao vezan sigurnosni pojas. Naprotiv, okrivljeni su bili dužni da zaustave kamion i obave potrebne provere. Iako su okrivljeni tražili dokumenta od vozača kamiona i ukoliko im je isti sa dokumentima predao i tahografske listiće, okrivljeni nisu mogli da utvrđuju prekršaje koji se odnose na tahografske listiće, jer nemaju znanja da bi tako nešto činili, a time bi i prekoračili granice svojih ovlašćenja. Dakle, okrivljeni su postupili savesno u granicama svojih ovlašćenja. Pri tome, u izreci nije konkretizovano, na koji način su okrivljeni prekoračili svoja ovlašćenja. Dalje se ističe da je najbitnija činjenica u celom postupku da nikako okrivljeni nisu mogli podneti zahtev za pokretanje prekršajnog postupka za izvršenje prekršaja iz člana 16. stav 11. i člana 18. stav 1. tačka 1) Zakona o radnom vremenu posade vozila u drumskom prevozu i tahografima. Na to jasno ukazuje odredba člana 168. stav 2. u vezi stava 1. Zakona o prekršajima. Kada je reč o prekršajima za koja je zakonom predviđena novčana kazna u fiksnom iznosu ne može da se podnese zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, već se u tom slučaju izdaje prekršajni nalog. Osim što je nesporno da nije bilo moguće, u konkretnom slučaju, podneti prekršajnu prijavu i zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, odbrana u ovom delu zahteva ističe i da okrivljeni nisu mogli i nemaju ovlašćenja da izdaju prekršajni nalog za prekršaj koji se odnosi na radno vreme, pauze i odmore posade vozila u drumskom prevozu. Dalje se navodi da se okrivljenom AA i okrivljenom BB ne može staviti na teret da nisu vršili svoje službene dužnosti, jer oni nisu ovlašćeni da preduzmu to što navodno nisu preduzeli, jer takva delatnost ne spada u okvir njihovih službenih ovlašćenja. Da su okrivljeni izdali prekršajni nalog, time bi direktno postupili suprotno svojim ovlašćenjima i to tako što bi prekoračili granice svojih ovlašćenja, pa bi se u tom slučaju moglo govoriti o zloupotrebi službenog položaja. Okrivljeni ne mogu biti okrivljeni za nečinjenje, ako radnja činjenja nije iz kruga njihovih ovlašćenja. Dalje se navodi da su okrivljeni izrekom pobijane presude oglašeni krivim da su pribavili korist DD u vidu nepokretanja prekršajnog postupka. Kod krivičnog dela zloupotreba službenog položaja sud je dužan da navede jasne razloge vezano za pribavljanje koristi drugom licu, odnosno u čemu se sastoji pribavljanje koristi.

Iznete navode zahteva Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Na navedenu povredu zakona, odbrana okrivljenih ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome u obrazloženju presude na strani šest, stav jedan, dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge upućuje.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                          Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić