Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu, Kž1 1973/13 od 13.05.2014. godine (koja je usled ispravke prvostepene presude ispravljena rešenjem tog suda Kž1 1973/13 od 19.11.2014. godine tako što je prvobitno pogrešno označen broj presude K 3259/2010 u uvodu, izreci i prvom pasusu obrazloženja drugostepene presude, zamenjen poslovnim brojem K 3259/2011), povodom žalbe branioca okrivljene M.Č., preinačena je navedena prvostepena presuda u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela tako što su radnje okrivljene pravno kvalifikovane kao krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ i za to delo okrivljenoj izrečena uslovna osuda kojom joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine i određeno da se ova kazna neće izvršiti ako okrivljena u roku od 3 godine od dana pravnosnažnosti presude ne izvrši novo krivično delo, dok je u ostalom delu žalba branioca okrivljene odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda u preostalom, nepreinačenom delu potvrđena.

Branilac okr. M.Č., adv. G.L., podnela je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1973/13 od 13.05.2014. godne, zbog povrede zakona - član 439. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud utvrdi da je zahtev za zaštitu zakonitosti osnovan, jer je povređen zakon na štetu okrivljene i da donese presudu kojom će navedenu presudu ukinuti i vratiti drugostepenom sudu na ponovni postupak ili preinačiti u smislu istaknutih navoda u korist okrivljene, a iz navoda u obrazloženju zahteva o razlozima podnošenja istog proizilazi da je zahtev podnet i protiv prvostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP) pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. M.Č., adv. G.L., je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu zahtev nedozvoljen.

Branilac okrivljene kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti u uvodu zahteva označava povredu zakona iz člana 439. stav 1. tačka 1) ZKP koja je, prema navodima u obrazloženju zahteva, učinjena drugostepenom presudom pravnom kvalifikacijom radnje okrivljene kao krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ, jer u izreci nema opisa radnji izvršenja tog krivičnog dela, a ni u optužnici, ni u prvostepenoj presudi nije navedeno pribavljanje protivpravne imovinske koristi, što je biće krivičnog dela u pitanju, pa kako nema bića dela to ne postoji ni krivično delo za koje je okrivljena osuđena. Takođe, prema navodima zahteva, preinačenom presudom i kvalifikacijom dela okrivljene po članu 234. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ prekoračena je optužba i učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer drugostepeni sud nije mogao da u izreci presude „navodi obeležja dela koja ne predviđa radnja izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja-nameru kao poseban subjektivni odnos prema delu i pribavljanje sebi i drugom protivpravne imovinske koristi“, odnosno kojih nema u optužnici i prvostepenoj presudi.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Pobijanom drugostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer prekoračenje optužbe pretpostavlja izmenu činjeničnog opisa dela koje je predmet optužbe, a izreka drugostepene presude, donete u smislu člana 459. stav 1. ZKP, uopšte ne sadrži opis radnji izvršenja dela ni druge činjenice i okolnosti kao obeležja krivičnog dela u pitanju, već samo pravnu ocenu drugostepenog suda radnji okrivljene, opisanih u izreci prvostepene presude saglasno opisu dela u optužnom aktu, drugačiju od pravne ocene javnog tužioca i prvostepenog suda istih tih radnji, pa je jasno da izrekom drugostepene presude nije menjan činjenični opis dela koje je okrivljenoj stavljeno na teret optužbom i izrekom prvostepene presude i samim tim, da istom nije prekoračena optužba.

Ne mogu se prihvatiti kao osnovani ni navodi zahteva kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka1) ZKP, po pitanju da li je delo za koje se goni okrivljena krivično delo.

Bez osnova je, iz razloga o kojima je napred bilo reči, isticanje u zahtevu s tim u vezi da izreka drugostepene presude ne sadrži opis radnji izvršenja kao obeležje krivičnog dela iz člana 234. KZ, a činjenični opis dela okrivljene koji je dat u izreci prvostepene presude i koji je predmet samo drugačije pravne ocene drugostepenog suda, sadrži objektivne činjenice o radnjama okrivljene (prekoračenje granica ovlašćenja koja ima kao direktor i vlasnik, odnosno odgovorno lice u privrednom subjektu, prodaja robe preduzeća „na crno“ za gotov novac, bez evidentiranja prometa robe u poslovnoj evidenciji preduzeća i pribavljanje sebi imovinske koristi tim radnjama u označenom iznosu), kojima se, prema zakonskom opisu krivičnog dela iz člana 234. stav 2. u vezi sa stavom 1. KZ izvršava to krivično delo (koje radnje su inače istovetne radnjama izvršenja krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. KZ), kao i činjenice subjektivne prirode koje se tiču direktnog umišljaja okrivljene kao oblika vinosti sa kojim se izvršava krivično delo u pitanju, odnosno postojanje svesti okrivljene o značaju i zabranjenosti dela i volje da delo izvrši.

Činjenica, pak, da u tom opisu nije izričito navedeno da je imovinska korist pribavljena izvršenjem dela protivpravna, kako je imovinska korist opredeljena u članu 234. KZ, ne isključuje sama po sebi postojanje krivičnog dela u inkriminisanim radnjama okrivljene, jer je protivpravnost obeležje opšteg pojma krivičnog dela. To znači da će imovinska korist uvek biti protivpravna ako iz okolnosti određenog slučaja proizilazi da je pribavljena zabranjenim odnosno protivpravnim delovanjem koje je propisano kao radnja izvršenja određenog krivičnog dela, a u konkretnom slučaju iz činjeničnog opisa dela proizilazi da su radnje okrivljene kojima je pribavljena imovinska korist protivne propisima koji uređuju privredno poslovanje u privrednom subjektu, uz postojanje svesti okrivljene o zabranjenosti tih radnji, što pribavljenu imovinsku korist čini protivpravnom.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljene ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i s tim u vezi navodi da se pravnosnažne presude zasnivaju na nalazu veštaka na kojem se ne mogu zasnivati, jer je veštak na glavnom pretresu izjavio da „ceo slučaj je apsolutno nejasan“, a za verodostojne isprave (račun, otpremnica) izjavio da ne postoje ako imaju neki tehnički nedostatak i nije cenio dopunu zapisnika Ministarstva trgovine i usluga, Sektor tržišne inspekcije od 04.06.2010. godine. Iz ovako datog obrazloženja proizilazi da branilac okrivljene, samo formalno se pozivajući na navedenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka u suštini osporava verodostojnost nalaza i mišljenja veštaka i time pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog ovim dokazom, a činjenično stanje u zahtevu osporava i kao nepotpuno utvrđeno navodima da u postupku nije izveden dokaz uvidom u pomenutu dopunu zapisnika od 04.06.2010. godine.

Međutim, odredbom člana 485. stav 4. ZKP koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno branilac okrivljenog mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, pa je zahtev branioca okr. M.Č. u ovom delu nedozvoljen.

Nadalje, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene ističe i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) i tačka 10) u vezi sa članom 453. ZKP, ali ne opredeljuje u čemu se konkretno sastoje navedene povrede zakona, pa zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, kojom je propisano da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti podnetom na osnovu člana 485. stav 1. ZKP moraju navesti razlozi za podnošenje zahteva.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) (u vezi sa članom 485. stav 4.) i tačka 3) ( u vezi sa članom 484.) ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen.

Zapisničar                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                                                                     Janko Lazarević,s.r.