Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio okrivljenom i braniocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP, u odsustvu uredno obaveštenih zamenika Republičkog javnog tužioca, okr. S.V. i branioca, adv. D.S., na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudom protiv koje je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je osnovan.

Drugostepeni sud je okr. S.V. oslobodio od optužbe za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 3 u vezi stava 1. KZ, nalazeći da krivično delo za koje je okrivljeni prvostepenom presudom oglašen krivim, nije krivično delo.

Prema stavu drugostepenog suda, radnje okrivljenog nisu ugrozile telesni integritet oštećenog, a osim toga, reč je o jednoj i jednokratnoj radnji koja nije bila podobna da dovede do ugrožavanja telesnog integriteta oštećenog kao posledice, odnosno radnje koje je preduzeo okrivljeni nisu bile podobne da nanesu bilo kakve povrede i time naruše telesni integritet oštećenog. Takođe, po oceni drugostepenog suda, radnje okrivljenog, koje, dakle, nemaju karakter teškog nasilja, mogle bi da predstavljaju radnje izvršenja krivičnog dela uvrede iz člana 170. KZ.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovakav stav Apelacionog suda u Kragujevcu je neprihvatljiv iz sledećih razloga:

Kod krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. KZ radi se o takozvanoj posledičnoj radnji izvršenja koja sadržajno može biti različita ali se mora tumačiti u kontekstu načina izvršenja navedenih u članu 194. stav 1. KZ – primene nasilja, pretnje da će se napasti na život ili telo i drsko ili bezobzirno ponašanje.

Radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela koja je, dakle, definisana posledicom, određena je trajnim glagolom, te se, u smislu odredbe člana 112. stav 30. KZ, smatra da je delo učinjeno ako je radnja izvršena jednom ili više puta. Stoga je, suprotno stavu drugostepenog suda, za postojanje dela bez značaja što se u konkretnom slučaju radi o jednokratnim radnjama.

Osim toga, okrivljeni je kritičnom prilikom, preduzimanjem radnji opisanih u dispozitivu optužnog akta i prvostepene presude (uhvatio oštećenog za uvo, vukao za ruku i tako ga izvukao iz učionice, vukao ga po stepeništu, uhvatio ga u predelu vrata rukom savijenom u laktu ... ) nesumnjivo ugrozio spokojstvo i telesni integritet oštećenog, svog maloletnog sina, što je dovoljno za postojanje predmetnog krivičnog dela. Pri tome je bez značaja to što postupci okrivljenog objektivno nisu mogli dovesti do telesnih povreda oštećenog, kako to pogrešno zaključuje drugostepeni sud kada nanošenje telesnih povreda uvodi kao uslov za postojanje dela.

Prema tome, okr. S.V. je opisanim radnjama izvršenim u jednom događaju, dana 24.02.2010. godine, ugrožavao spokojstvo i telesni integritet svog maloletnog sina kao člana porodice i time ostvario sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Stoga je drugostepeni sud, preinačenjem prvostepene presude i oslobađanjem okrivljenog od optužbe za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ povredio krivični zakon u pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo, na šta se osnovano ukazuje u podnetom zahtevu.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je usvojio zahtev za zaštitu zakonitosti kao osnovan i, u smislu odredbe člana 493. ZKP, utvrdio da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 2222/13 od 29.05.2013. godine povređen zakon u korist okr. S.V., ne dirajući u pravnosnažnost te presude.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                     Predsednik veća-sudija 

Dragana Vuksanović,s.r.                                                                                                                  Dragiša Đorđević,s.r.