Navedenom presudom okrivljeni S.M. obavezan je da oštećenom S.S. na ime nužnih izdataka za angažovanje punomoćnika na 7 održanih i 7 odloženih glavnih pretresa plati ukupan iznos od 173.250,00 dinara, a u roku od 15 dana po pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja na osnovu člana 261, 262. i 264. ZKP.

Istom presudom oštećeni S.S.1 i S.S.2 su za ostvarivanje imovinsko pravnog zahteva upućeni na parnicu, na osnovu člana 258. stav 4. KZ.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 br.984/14 od 02.09.2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba zajedničkog branioca okrivljenih S.M. i J.M. i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju K br.3698/10 od 28.04.2014. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih S.M. i J.M., advokat R.F., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. ZKP i zbog povrede ustavnog prava na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih i okrivljene oslobodi od optužbe za krivično delo teške krađe iz člana 204. stav 1. tačka 1. u vezi člana 33. KZ, i odluči da svi troškovi odbrane okrivljenih koji su precizirani na pretresu 28.04.2014. godine na ime pisanja žalbe, kao i na ime pisanja zahteva za zaštitu zakonitosti, padnu na teret budžetskih sredstava Republike Srbije prema važećoj advokatskoj tarifi u momentu presuđenja, ili da osporene presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu.

Razmatrajući zahtev za zaštitu zakonitosti na sednici veća održanoj shodno odredbama člana 487. i 488. ZKP, Vrhovni kasacioni sud je našao da je zahtev izjavljen od ovlašćenog lica, blagovremen i dozvoljen.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a dostavio javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj nije obaveštavao javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo bilo od značaja za donošenje odluke. Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih S.M. i J.M. je neosnovan.

Branilac okrivljenih S.M. i J.M. u zahtevu navodi da se pobijane presude zasnivaju na dokazima na kojima se prema odredbama ZKP ne mogu zasnivati – osumnjičenom S.M. je bilo ograničeno pravo da obavesti i pozove svog izabranog advokata u momentu lišenja slobode, pa je saslušan protivzakonito bez upoznavanja sa zakonskim pravima na odbranu i u prisustvu izabranog advokata i bez ostavljanja zakonskog roka za izbor i prisustvo izabranog advokata u PU u Vranju, zbog čega bi zapisnike i beleške o saslušanju okrivljenih S.M. i osumnjičenog J.M. pred PU u Vranje trebalo izdvojiti iz spisa. Branilac okrivljenih u zahtevu navodi da je priznanje okrivljenog S.M. pred istražnim sudijom dana 24.02.2010. godine dato pod uticajem pretnji policijskih službenika prilikom lišenja slobode, iz kog razloga i taj zapisnik ne može biti dokaz na kome se zasniva sudska odluka. Na navedeni način se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih S.M. i J.M. ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP u pobijanim presudama.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Naime, navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog S.M. i okrivljenog J.M. je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani u obrazloženju presude je dao jasne i dovoljne razloge o tome da je osumnjičeni S.M. saslušan u PU u Vranju 18.02.2010. godine i pred istražnim sudijom u skladu sa Zakonikom o krivičnom postupku, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.M. i J.M. ukazuje se i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP kao i na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, međutim budući da isto ne predstavlja zakonske razloge u okviru povreda nabrojanih u članu 485. stav 4. ZKP, zbog kojih bi okrivljeni bio ovlašćen na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud se u ove navode zahteva nije upuštao.

Iz napred navedenih razloga doneta je odluka kao u izreci na osnovu odredbe člana 491. st. 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Tatjana Milenković, s.r.                                                                                           Dragiša Đorđević, s.r.