Okrivljeni je obavezan da sudu na ime paušala plati iznos od 13.000,00 dinara, a na ime troškova krivičnog postupka iznos od 151.593,42 dinara, kao i da oštećenom AA plati iznos od 499.500,00 dinara, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Oštećeni AA je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva, shodno članu 258. ZKP, upućen na parnični postupak.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 340/21 od 08.09.2021. godine, usvajanjem žalbe Višeg javnog tužioca u Smederevu, presuda Višeg suda u Smederevu K 71/19 od 05.03.2021. godine preinačena je samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je okrivljeni zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi člana 289. stav 1. KZ, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 godine i 6 meseci, dok su žalbe okrivljenog Vladimira Markovića i njegovog branioca - advokata Zorana Stevanovića odbijene kao neosnovane i prvostepena presuda u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog Vladimira Markovića - advokat Zoran Stevanović, zbog pogrešne primene imperativnih normi ZOBS-a, pogrešne primene člana 2. Krivičnog zakonika, povrede odredaba Krivičnog zakonika u pogledu izrečene sankcije, konkretno odredbe člana 67. stav 1, 2. i 3. u vezi člana 60. KZ, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 2. ZKP, te povrede člana 16. u vezi člana 2. tačka 20) ZKP, pri čemu iz obrazloženja proizilazi da branilac ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati sudu na ponovni postupak i odlučivanje, pred izmenjenim većem, te da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odredi odlaganje izvršenja pobijane pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, a nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ističe se da je pobijanim pravnosnažnim presudama primenjen Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima koji se nije mogao primeniti, obzirom da su nižestepeni sudovi primenili zakon koji se primenjivao od 03.04.2018. godine (objavljen u „Službenom glasniku“ broj 24/18) umesto Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima koji je važio u momentu nastanka saobraćajne nezgode, a koji se primenjivao od 08.04.2013. godine („Službeni glasnik RS“ broj 41/2009, 53/2010, 101/2011 i 32/2013). S tim u vezi, u zahtevu se ističe i da su nižestepene presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, jer ni prvostepeni, a ni drugostepeni sud nisu naveli koji su Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima u konkretnom slučaju primenili.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog su neosnovani.

Naime, u izreci pravnosnažne presude navedeno je da je kritičnom prilikom okrivljeni Vladimir Marković postupao suprotno odredbama člana 41. stav 1. i 43. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima.

Odredbama člana 41. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 41/2009...32/2013), koji se primenjivao u vreme nastanka saobraćajne nezgode, odnosno u vreme izvršenja krivičnog dela, propisano je da je nasilnička vožnja postupanje vozača koje je u gruboj suprotnosti sa pravilima saobraćaja, odnosno prilikom koje vozač ne pokazuje obzir prema bezbednosti ostalih učesnika u saobraćaju. Odredbama člana 43. stav 1. istog Zakona, propisano je da na putu u naselju vozač ne sme vozilom da se kreće brzinom većom od 50 kilimetara na čas, odnosno brzinom većom od brzine dozvoljene postavljenim saobraćajnim znakom za celo naselje ili njegov deo.

Identičan tekst člana 41. stav 1. i člana 43. stav 1. sadrži i Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima koji je počeo da se primenjuje 03.04.2018. godine, a koji je objavljen u „Službenom glasniku Republike Srbije“ broj 24/18.

Imajući u vidu navedeno, odnosno da zakonski tekst koji se odnosi na odredabe članova 41. stav 1. i 43. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nije izmenjen od momenta nastanka saobraćajne nezgode do trenutka donošenja pravnosnažne presude te činjenicu da iz izreke presude jasno proizilazi da je okrivljeni kritičnom prilikom postupio suprotno saobraćajnim propisima iz člana 41. stav 1. i 43. stav 1. ZOBS-a na putevima, to su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se ukazuje da je u konkretnom slučaju primenjen Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima koji se na konkretan slučaj nije mogao primeniti, te da je na ovaj način učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Pri tome, činjenica da u izreci pravnosnažne presude nije navedeno koji je konkretno Zakon o bezbednosti saobraćaja na putevima primenjen, nije od značaja, niti je sud bio dužan da to navede u konkretnom slučaju, imajući u vidu da se odredbe člana 41. stav 1. i 43. stav 1. Zakona o bezbednosti saobraćaja na putevima nisu ni menjale.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP odbijen je kao neosnovan.

U ostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen.

Naime, u preostalom delu zahteva, branilac okrivljenog ističe da je nejasno na osnovu čega je sud vožnju koja je prethodila saobraćajnoj nezgodi okarakterisao kao „nasilničku“, uz sopstveni zaključak da vožnja okrivljenog nije imala karakter nasilničke vožnje, a kojima navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, zbog koje nije dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 441. stav 1. ZKP u vezi člana 67. stav 1, 2. i 3. i člana 60. KZ, navodima da drugostepeni sud nije mogao kao otežavajuću okolnost da ceni raniju osuđivanost okrivljenog zbog krivičnog dela protiv bezbednosti javnog saobraćaja, obzirom da je u pogledu ranije osuđivanosti okrivljenog nastupila zakonska rehabilitacija po sili zakona.

Najzad, istim zahtevom osporava se nalaz i mišljenje Komisije medicinskog fakulteta Beograd – Instituta za sudsku medicinu, kao i iskaz svedoka BB, te ističe da svedoci koji su saslušani u toku postupka nisu mogli da se izjasne o činjenici ko je upravljao vozilom, te da povrede koje je okrivljeni zadobio kritičnom prilikom nisu specifične za vozača, izvodeći sopstveni zaključak da okrivljeni kritičnom prilikom nije upravljao motornim vozilom u trenutku udesa. Izloženim navodima se u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, odnosno na povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povreda zakona iz člana 440. ZKP, ni povreda zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, a ni povrede odredaba člana 16. ZKP u vezi člana 2. tačka 20) ZKP i povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 2) ZKP, na koje se takođe ukazuje podnetim zahtevom, nisu zakonom dozvoljeni razlozi u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP zbog kojih okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                             Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić