Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA - advokat Marko Komazec, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP navodeći da je sud prekoračio optužbu u pogledu objektivnog identiteta optužbe i presude jer je u činjenični opis krivičnog dela uneo elemente koji čine biće krivičnog dela teške telesne povrede učinjene na mah iz člana 121. stav 5. KZ, a unošenje elemenata bića drugog krivičnog dela, koji nije predmet optužbe, predstavlja prekoračenje optužbe u pogledu postojanja objektivnog identiteta optužbe i presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP je propisano da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle, iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Po nalaženju Vrhovnog suda sud nije prekoračio optužbu, odnosno nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog AA.

Ovo stoga što sud može izmeniti opis dela dat u optužnici a da ne prekorači optužbu, sve dok izmenjeni opis ostaje u granicama činjeničnog osnova optužnice tj. u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva a iz kojih proizilaze zakonska obeležja određenog krivičnog dela.

U konkretnom slučaju, sud nije u izreku presude uneo elemente krivičnog dela teška telesna povreda na mah iz člana 121. stav 5. KZ, kako je to branilac u zahtevu naveo, već je opisao radnje okrivljenog izvršene u prekoračenju nužne odbrane i naveo da je „prekoračenjem granice nužne odbrane, odbijajući od sebe, istovremeni, neskrivljeni, protivpravni napad, od strane oštećenog... i njegovog sina..., teško telesno povredio oštećenog...“.

Imajući u vidu navedeno, to su u konkretnom slučaju neosnovani navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Pored navedenog, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodeći da delo koje je okrivljeni učinio ne predstavlja krivično delo usled postojanja nužne odbrane koja isključuje protivpravnost izvršenog dela.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 19. stav 1. Krivičnog zakonika, propisano je da nije krivično delo ono delo koje je učinjeno u nužnoj odbrani. Nužna odbrana u smislu člana 19. stav 2. Krivičnog zakonika je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog lica odbije istovremeni protivpravni napad, a stavom 3. istog člana propisano je da učiniocu koji je prekoračio granice nužne odbrane može se kazna ublažiti. Ako je učinilac prekoračio granice nužne odbrane usled jake razdraženosti ili prepasti izazvane napadom može se i osloboditi od kazne.

Izrekom pravnosnažne presude, okrivljeni AA oglašen je krivim da je „...dana 25.11.2014. godine..., svestan svoga dela i da je isto zabranjeno, pri čemu je hteo njegovo izvršenje, prekoračenjem granice nužne odbrane, odbijajući od sebe, istovremeni neskrivljeni protivpravni napad, od strane ošt... i njegovog sina.. teško telesno povredio ošt..., na taj način što je dok je trajala rasprava između njega i oštećenog... i njegovog sina.. i dok su mu oštećeni... zadavali udarce, nožem na preklapanje..., kao sredstvom podobnim da telo teško povredi i zdravlje teško naruši, zadao jedan udarac ošt..., u predelu vrata, i tom prilikom mu naneo telesnu povredu..., koja povreda predstavlja tešku telesnu povredu“.

Iz ovako datog opisa radnji okrivljenog proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela teška telesna povreda izvršenog u prekoračenju nužne odbrane iz člana 121. stav 1. u vezi člana 19. stav 3. Krivičnog zakonika,

Stoji činjenica da je postojao napad oštećenih na okrivljenog odnosno da je okrivljeni od sebe odbijao istovremeni neskrivljeni napad, tako što je u odbijanju izvadio nož i oštećenom naneo povrede. Međutim, obzirom da su oštećeni zadavali udarce okrivljenom rukama i nogama i nisu imali nikakvo oružje ili oruđe a da je on nožem naneo povrede oštećenom u predelu vitalnih organa, konkretno vrata, ta radnja prevazilazi granice nužne odbrane, jer je po oceni ovog suda, u konkretnom slučaju okrivljeni u odbijanju napada preduzeo radnje koje nisu bile neophodno potrebne da od sebe odbije istovremeni protivpravni napad.

Prema tome, po nalaženju Vrhovnog suda, u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi za primenu prema okrivljenom instituta nužne odbrane iz člana 19. stav 2. Krivičnog zakonika vezano za uslove napada i odbrane, pa kako se u opisanim radnjama okrivljenog, stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela za koje je oglašen krivim, to se, kao neosnovani ocenjuju i navodi branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, u obrazloženju navedene povrede ne navodi na koji način je kriminalističko – tehnička dokumentacija KT 604-1320/2014 od 25.12.20214. godine, nezakonita, već napominje da je nejasno kako se na osnovu kriminalističko – tehničke dokumentacije dokazuje činjenica ulaska okrivljenog u automobil oštećenog i kako je sud mogao iz iste dokumentacije da utvrdi da je okrivljeni bio u automobilu oštećenog a da ista ne bude dovoljna za utvrđivanja pokušaja teške krađe.

Na ovaj način branilac okrivljenog suštinski osporava utvrđeno činjenično stanje i pravnu ocenu datu od strane suda, koja povreda, ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona. Stoga je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev u odnosu na povrede zakona navedene u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP, zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković