Okrivljeni je obavezan da na ime stvarnih troškova krivičnog postupka prema troškovniku u spisima predmeta, plati VJT u Nišu iznos od 587.247,76 dinara, a Višem sudu u Nišu sudski paušal u iznosu od 4.000,00 dinara i ostale troškove krivičnog postupka, pre svega iznosa na ime nagrade braniocu po službenoj dužnosti o kojima će sud odlučiti posebnim rešenjem nakon pravnosnažnosti presude, a koje troškove je okrivljeni dužan da plati u roku od 3 meseca od pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Kž1 416/22 od 20.09.2022. godine delimično je usvojena žalba VJT u Nišu pa je preinačena prvostepena presuda u delu odluke o kazni pa je okrivljeni Vladan Grahovac zbog krivičnog dela teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 5) Krivičnog zakonika, za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 35 (trideset i pet) godina, u koju kaznu mu se, u smislu člana 63. stav 1. Krivičnog zakonika, uračunava vreme provedeno u pritvoru od 04.09.2019. godine pa do upućivanja okrivljenog u ustanovu za izdržavanje kazne zatvora, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Vladana Grahovca, advokat Predrag Stefanović, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) i stav 2. tačka 1) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odluku ili da ukine drugostepenu presudu i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vladana Grahovca, je neosnovan.

Branilac okrivljenog Vladana Grahovca u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, time što su u postupku učestvovale sudije koje su se morale izuzeti. U vezi sa tim branilac navodi da je presuda Apelacionog suda u Nišu Kž1 416/22 od 20.09.2022. godine doneta od strane sudskog veća kojim je predsedavala sudija Jasmina Jovović, dok su kao članovi veća, pored ostalih, postupale sudije Ljiljana Miljković i Vesna Stevanović, koje sudije su ranije u istom predmetu učestvovale u odlučivanju po žalbama izjavljenim od strane odbrane okrivljenog Vladana Grahovca na rešenja kojim je prema ovom okrivljenom produžavan pritvor. Prema navodima branioca imenovane sudije su u više navrata učestvovale u radu sudskih veća, koja su razloge za opravdanost produženja mere pritvora prema okrivljenom cenila i obrazlagala ne samo postojanjem osnovane sumnje da je okrivljeni izvršio krivično delo koje je predmet postupka, već ceneći postojanje opravdane sumnje, čime su svoje postupanje u krivičnom postupku upodobili postupanju suda u fazi potvrđivanja optužnice, upuštajući se u značajnijoj meri u razmatranje pitanja krivice okrivljenog Vladana Grahovca i postojanja objektivnih elemenata krivičnog dela. Na ovaj način, prema stavu odbrane, formiranje predubeđenja kod imenovanih sudija je takvog kvaliteta da predstavlja okolnost koja u datom predmetu dovodi u pitanje nepristrasnost ovih sudija, pa su u konkretnom slučaju bili ispunjeni razlozi iz člana 37. ZKP, za obavezno izuzeće ovih sudija prilikom odlučivanja o žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP predviđene su situacije u kojima se sudija ili sudija porotnik mora obavezno izuzeti od vršenja sudijske dužnosti u određenom predmetu, zbog određenog odnosa i povezanosti sudije sa učesnicima u postupku ili sa predmetom, pa je tako, između ostalog, u tački 4) propisano da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice ili učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak ako ovim zakonikom nije drugačije propisano.

Bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, postoji ako je u određenom krivičnom predmetu u suđenju na glavnom pretresu učestvovao sudija koji je morao biti izuzet od vršenja sudijske dužnosti, između ostalog, iz razloga što je u istom predmetu učestvovao u potvrđivanju optužnice – član 37. stav 1. tačka 4) ZKP.

Iz navedenih zakonskih odredbi proizilazi da se o apsolutno bitnoj povredi odredaba krivičnog postupka o kojoj je reč i na koju se branilac okrivljenog poziva, može govoriti samo u koliko se radi o učestvovanju u suđenju u prvostepenom postupku ili o odlučivanju u postupku po redovnom ili vanrednom pravnom sredstvu, sudije koji se mora obavezno izuzeti iz razloga propisanih u članu 37. stav 1. ZKP.

Međutim, u pojedinim situacijama, usled višestrukih procesnih uloga sudije, može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudija, koje su odlučivale u krivičnom postupku o žalbama na rešenja o produženju pritvora prema okrivljenom, a zatim u drugostepenom postupku po žalbi na presudu, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tih sudija, zbog čega je trebalo da budu izuzete od sudijske dužnosti prilikom donošenja meritorne odluke u istom postupku, po nalaženju ovog suda ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan. Ono što je važno pri odlučivanju u svakom konkretnom predmetu su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora sadrže „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao da može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizilazi da po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudije Jasmina Jovović, Vesna Stevanović i Ljiljana Miljković, bile u sastavu veća drugostepenog suda, koje je u pogledu krivične sankcije preinačilo prvostepenu presudu kojom je okrivljeni Vladan Grahovac oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela iz člana 114. stav 1. tačka 5) Krivičnog zakonika, a da su prethodno učestvovale u donošenju odluka kojima su odbijene žalbe na rešenja kojim je prema istom okrivljenom produžen pritvor i to sudija Jasmina Jovović tri puta (u rešenjima Kž2 72/20 od 29.01.2020. godine, Kž2 486/20 od 15.09.2020. godine i Kž2 172/22 od 31.03.2022. godine), sudija Vesna Stevanović četiri puta (u rešenjima Kž2 72/20 od 29.01.2020. godine, Kž2 486/20 od 15.09.2020. godine, Kž2 218/21 od 07.04.2021. godine i Kž2 631/21 od 25.10.2021. godine) i sudija Ljiljana Miljković tri puta (u rešenjima Kž2 620/20 od 12.11.2020. godine, Kž2 143/21 od 04.03.2021. godine i Kž2 172/22 od 31.03.2022. godine), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane drugostepene presude.

Naime neosnovana je istaknuta argumentacija u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, da u predmetnim rešenjima, razlozi za produženje pritvora prema okrivljenom nisu obrazloženi samo postojanjem „osnovane sumnje“ da je okrivljeni izvršio krivično delo već „opravdanom sumnjom“, čime branilac suštinski ukazuje da se sud upustio u odlučivanje o činjenicama koje pravdaju podizanje optužnice i time svoje ovlašćenje u krivičnom postupku upodobio postupanju suda u fazi odlučivanja o potvrđivanju optužnice, te se sud time u značajnoj meri upustio u pitanje krivice i doveo u pitanje svoju nepristrasnost.

Pre svega, iz obrazloženja predmetnih rešenja, kojima su odbijene žalbe odbrane okrivljenog na rešenja o produženju pritvora, proizilazi da se sud prevashodno bavio pitanjem ispunjenosti uslova za produženje pritvora prema okrivljenom u smislu odredbe člana 211. stav 1. tačka 1) i 4) ZKP, tj. okolnostima vezanim za opasnost od bekstva i okolnostima koje se tiču načina izvršenja i težine posledice krivičnog dela, a koje su dovele do uznemirenja javnosti koje može ugroziti nesmetano i pravično vođenje krivičnog postupka, kao i okolnostima koje se tiču ličnih prilika okrivljenog, a sem toga, pri odlučivanju, sud je pravilno imao u vidu stanje u spisima predmeta, zavisno od faze u kojoj se postupak nalazi, pa je u pet rešenja ( Kž2 72/20 od 29.01.2020. godine, Kž2 486/20 od 15.09.2020. godine, Kž2 620/20 od 12.11.2020. godine, Kž2 143/21 od 04.03.2021. godine i Kž2 631/21 od 25.10.2021. godine) konstatovao postojanje „opravdane sumnje“ da je okrivljeni izvršio krivično delo teško ubistvo iz člana 114. stav 1. tačka 5) Krivičnog zakonika, a u dva rešenja (Kž2 218/21 od 07.04.2021. godine i Kž2 172/22 od 31.03.2022. godine) činjenicu da je okrivljeni nepravnosnažnom presudom oglašen krivim zbog istog krivičnog dela.

Dakle, na ovaj način, obrazlažući predmetna rešenja, sud se nije bavio pitanjem krivice okrivljenog, kako se to neosnovano ističe u podnetom zahtevu, već samo okolnostima važnim za preispitivanje razloga za pritvor, a posebno ako se ima u vidu da je sud u prethodnoj fazi postupka (tokom istrage), kada je postojala „osnovana sumnja“ da je okrivljeni izvršio predmetna krivična dela, na isti način cenio i obrazlagao uslove za produženje pritvora prema okrivljenom.

Obzirom na sve navedeno, nije dovedena u pitanje pretpostavka nepristrasnosti sudija Jasmine Jovović, Vesne Stevanović i Ljiljane Miljković njihovim učešćem u donošenju rešenja o odbijanju žalbi na rešenja o produženju pritvora, a njihovo postupanje u ovim odlukama se ne može izjednačiti sa procesnom ulogom sudije u fazi potvrđivanja optužnice, što bi bio razlog za obavezno izuzeće, zbog čega pravnosnažnom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branioca okrivljenog Vladana Grahovca.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba kriivčnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi da je u konkretnom slučaju uviđaj okrivljenog Vladana Grahovca i njegovih ličnih stvari, u trenutku kada se nalazio u stanu u Beogradu, ulica ..., sproveden suprotno odredbama člana 40. Ustava RS i člana 135. stav 3. ZKP, uz povredu načela nepovredivosti stana. Prema navodima branioca, a imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, nužno je bilo sprovesti dokaznu radnju pretresanja stana u kojem se nalazio okrivljeni i o tome sastaviti zapisnik o pretresu, pa kako je to izostalo, po mišljenju branioca izvršeni uviđaj predstavlja nezakonito sprovedenu dokaznu radnju, zbog čega su i svi dokazi koji su proistekli iz te radnje, nezakonito pribavljeni dokazi, koji su morali su biti izdvojeni iz spisa predmeta, jer se na njima ne može zasnivati presuda.

Iz spisa predmeta proizilazi da su ovlašćena službena lica policije dana 03.09.2020. godine u 20,00 časova ušli u stan na adresi u Beogradu, ulica ..., kao mesta na kome se mogu pronaći predmeti i tragovi krivičnog dela, pošto je prethodno o događaju obavešten nadležni javni tužilac, koji se izjasnio da će vršenje uviđaja poveriti policiji, što je i konstatovano u izveštaju sačinjenom od strane ovlašćenih službenih lica MUP RS, PU za grad Beograd, UKP, Odeljenje za uviđajno operativne poslove broj 211/19 od 03.09.2019. godine. U izveštaju je navedeno da je u stanu zatečen okrivljeni Vladan Grahovac, detaljno su navedeni razlozi ulaska u stan i opisani predmeti koji su u stanu zatečeni i izuzeti sa lica mesta od strane forenzičkog tehničara, a zatim i prikazani na foto dokumentaciji KT 100-2351/2019 od 03.09.2019. godine.

Neosnovano se u zahtevu ukazuje da je navedeni izveštaj od 03.09.2019. godine nezakonit dokaz, kao i ostali dokazi koji su iz njega proistekli. Ovo zbog toga što se izveštaj odnosi na izvršenu radnju uviđaja i izuzimanja zatečenih stvari koje su pronađene, a kako je u izveštaju naznačeno. Ovlašćeni službenici Odeljenja za uviđajno operativne poslove Uprave kriminalističke policije iz Beograda, uz saglasnost zamenika Višeg javnog tužioca u Beogradu su ušli u stan u kome su zatekli okrivljenog, pri čemu saglasnost okrivljenog za ulazak u stan nije osporena ni u toku dokaznog postupka pred prvostepenim sudom, niti u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog. Po ulasku u stan izvršeno je fotografisanje zatečenih stvari i njihovo oduzimanje radi dalje forenzičke obrade. Navedeni izveštaj je, prema svojoj sadržini, opis dokazne radnje uviđaja stvari, na osnovu odredbe člana 135. ZKP, pri čemu je, za ulazak u stan postupljeno u svemu u skladu sa odredbom člana 135. stav 3. u vezi člana 158. stav 1. tačka 1) ZKP, u smislu vršenja pretresa stana od strane ovlašćenih službenih lica bez sudske naredbe. Izveštaj sadrži razloge ulaska u stan, opis zatečenih stvari i fotodokumentaciju, te je prosleđen nadležnom javnom tužiocu, pa činjenica da nedostaje tačan naziv dokazne radnje koja je preduzeta i numeričku oznaku zakonske odredbe, ne čini ovaj dokaz nezakonitim, jer on u potpunosti odgovara radnji uviđaja na stvari, preduzetoj u smislu člana 135. stav 3. ZKP.

Sledstveno iznetom, dokazi koji su proistekli iz predmetnog uviđaja, na koje ukazuje branilac u podnetom zahtevu, ni sami po sebi niti po načinu pribavljanja nisu u suprotnosti sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku i suprotno navodima zahteva, ne predstavljaju nezakonite dokaze u smislu člana 16. stav 1. ZKP, koji shodno odredbi člana 84. stav 1. ZKP nisu mogli biti korišćeni u krivičnom postupku.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je ocenio kao neosnovane navode zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Vrhovni kasacioni sud se nije upuštao u ocenu navoda zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP obzirom da se istima osporava činjenično utvrđenje suda u pogledu uračunljivosti okrivljenog, obzirom da isti predstavljaju povredu člana 440. ZKP, koja u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavlja razlog zbog kojeg je okrivljenom preko branioca dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                 Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                             Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić