Branilac okrivljenog S.J., advokat V.P. podneo je, protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povreda zakona iz člana 485. stav 1. u vezi člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP – jer je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, te povrede zakona iz člana 438. stav 2. tač. 1. i 3. ZKP – jer je presuda zasnovana na dokazima na kojima se po odredbama tog Zakonika ne može zasnivati, kao i zbog toga što sud nije primenio odredbu člana 62. Krivičnog zakonika, s predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i pobijane presude ukine, te da se obustavi izvršenje kazne po istim presudama, do donošenja odluke Vrhovnog kasacionog suda.

Vrhovni kasacioni sud je, u smislu člana 488. stav 1. ZKP-a, nakon dostavljanja primerka zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.J., Republičkom javnom tužiocu, održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP-a, o kojoj nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo sednici veća nije neophodno i da nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, pa je po oceni navoda i predloga u zahtevu, uz primenu člana 604. ZKP („Službeni glasnik RS“ broj 72/2011), našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Neosnovano se u zahtevu za zaštitu zakonitosti, branioca okrivljenog S.J., navodi da su prvostepeni i drugostepeni sud učinili povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1. ZKP, sa obrazloženjem da je apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupila 25.10.2013. godine (pošto je prema optužnom aktu krivično delo izvršeno 25.10.2007. godine). Mada je sednica veća Apelacionog suda održana 22.10.2013. godine, drugostepena odluka nije postojala niti je dostavljena prvostepenom sudu na dan isticanja tog roka – 25.10.2013. godine, te je suprotnim postupanjem navedenih sudova povređeno ustavno pravo na pravično i zakonito suđenje na štetu okrivljenog S.J.

Međutim, kod činjenice da je sednica veća Apelacionog suda u Beogradu, na kojoj je odlučivano o žalbi branioca okrivljenog na prvostepenu presudu, održana 22.10.2013. godine, dakle pre 25.10.2013. godine kada je u smislu člana 103. tačka 6. i člana 104. stav 6. Krivičnog zakonika nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, Vrhovni kasacioni sud je iznete navode branioca okrivljenog S.J., ocenio kao neosnovane.

Branilac okrivljenog S.J., je predmetnim zahtevom za zaštitu zakonitosti pobijao prvostepenu i drugostepenu presudu zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP (član 368. stav 1. tačka 10. ZKP, ''Službeni glasnik RS'', broj 72/2009) sa obrazloženjem da se prvostepena presuda zasniva na iskazima svedoka i navodno oštećenih, čijem ispitivanju branilac okrivljenog nije prisustvovao niti je o tim i istražnim radnjama obavešten, što čini napred navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka.

Nasuprot navodima u zahtevu branioca okrivljenog S.J., Vrhovni kasacioni sud nalazi da se prvostepena presuda zasniva na dozvoljenim dokazima, s obzirom na to da su svedoci i oštećena lica, na čijim se iskazima zasniva prvostepena presuda, osim što su saslušani pred istražnim sudijom, saslušani i na glavnom pretresu i to u prisustvu okrivljenog S.J. i njegovog branioca advokata V.P., te da u redovnom krivičnom postupku nije učinjena povreda odredaba iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP-a.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani i navodi branioca okrivljenog S.J. da je u pogledu odbijenog predloga iznetog u žalbi branioca okrivljenog, za spajanje kazni povređena imperativna norma člana 62. Krivičnog zakonika o izricanju jedinstvene kazne i da su time prvostepeni i drugostepeni sud povredili zakon kod izricanja krivične sankcije (član 439. tačka 3. ZKP) i pravo okrivljenog S.J. na pravično suđenje.

Ovo iz razloga jer okrivljeni S.J. i njegov branilac tokom postupka pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu nisu stavili predlog za izricanje jedinstvene kazne, u smislu člana 60. Krivičnog zakonika, u postupku za predmetno krivično delo iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru Republike Srbije, sa kaznom izrečenom presudom Okružnog suda u Beogradu K br. 601/10 od 03.06.2010. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.6133/10 od 18.02.2011. godine, niti je prvostepeni sud izvodio dokaze u tom pravcu. Osim toga, okrivljeni i njegov branilac u smislu odredaba člana 552. do 554. ZKP mogu pokrenuti postupak za izricanje jedinstvene kazne.

Pored napred navedenih povreda, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi, kao učinjenu, povredu iz člana 438. stav 2. tačka 3. ZKP, koja povreda članom 485. stav 4. u vezi stava 1. ZKP nije propisana kao razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, pa o tome ovaj sud nije odlučivao.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredaba člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova i člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                            Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                 Dragiša Đorđević, s.r.