Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljene M.L., advokat P.Đ., na osnovu člana 482. i 483. ZKP-a, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti u smislu člana „485. tačka 1. ZKP-a“, i to zbog povreda zakona iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili višem sudu na ponovno suđenje ili da iste preinači tako što će doneti oslobađajuću presudu i okrivljenoj isplatiti troškove krivičnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je, održao sednicu veća, u smislu člana 490. ZKP- a, na kojoj sednici je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti nije osnovan.

Podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene M.L. ukazuje se na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP-a, navodima da radnja za koju je okrivljena oglašena krivom ne predstavlja krivično delo, te da je prvostepeni sud u nedostatku dokaza, vezanih za krivično delo koje se okrivljenoj stavlja na teret, morao okrivljenu osloboditi od optužbe za delo iz člana 238. stav 1. tačka 4. KZ-a jer se radi o čisto privredno-trgovinskom odnosu sa obligacionim elementima. Po stavu odbrane, ne samo da radnja okrivljene ne predstavlja krivično delo već, u skladu sa Zakonom o privrednim društvima, predmetna radnja ne predstavlja ni prekršaj niti privredni prestup, već spada u domen obligaciono-pravnog odnosa. Prema stavu odbrane, u konkretnom slučaju nema dokaza za postojanje subjektivnog elementa bića krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. KZ, jer nema dokaza da je okrivljena postupala u nameri da pribavi protivpravnu imovinsku korist, te je prvostepeni sud trebalo da donese oslobađajuću presudu.

Vrhovni kasacioni sud ove navode u zahtevu za zaštitu zakonitosti ocenjuje kao neosnovane. Naime, iz činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela, za koje je okrivljena M.L. oglašena krivom „ ... da je kao odgovorno lice u svojstvu likvidacionog upravnika preduzeća M.S. I. KD u likvidaciji, u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za preduzeće u likvidaciji ... postupila protivno odredbi člana 350. Zakona o privrednim društvima („Službeni glasnik RS“, broj 125/2004) kojim je predviđeno da privredno društvo dostavlja poznatim poveriocima pisano obaveštenje sa kopijom registracione prijave o pokretanju postupka prestanka društva likvidacijom, iako je znala da se protiv privrednog društva u likvidaciji vodi parnični postupak pred Privrednim sudom u Valjevu P 659/09, P 122/10, nije obavestila oštećenu ZZ L. iz L. o pokretanju postupka likvidacije u nameri da prikrivanjem ove činjenice za svoje preduzeće pribavi protivpravnu imovinsku korist, koju je i pribavila s`obzirom da oštećena ZZ L. iz L. nije prijavila svoje potraživanje u postupku likvidacije čime je nastupila prekluzija, odnosno nemogućnost da se isto potraživanje naplati u likvidacionom postupku ...“ proizlaze svi objektivni i subjektivni elementi bića krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. Krivičnog zakonika. Dakle, predmetne radnje okrivljene M.L. su od strane prvostepenog i drugostepenog suda pravilno pravno kvalifikovane kao krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. KZ. Identični navodi, kao u zahtevu za zaštitu zakonitosti, isticani su u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i u obrazloženju presude na strani 3 i 4 su dati jasni i dovoljni razlozi za pravnu kvalifikaciju krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. KZ za koje je okrivljena M.L. oglašena krivom. Date razloge Vrhovni kasacioni sud prihvata i na njih upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP-a.

Osim toga, zahtevom branioca okrivljene M.L., advokata P.Đ. se numerički ukazuje i na povrede odredaba iz člana 74, člana 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), člana 439. tačka 1) do 3) i člana 441. stav 3. i 4. ZKP, koje povrede predstavljaju dozvoljene zakonske razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, ali bez konkretnog obrazloženja u čemu se sastoje predmetne povrede zakona.

Vrhovni kasacioni sud je prilikom odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog vezan razlozima iz člana 485. stav 1. u vezi stava 4. ZKP-a, te delom i pravcem pobijanja koji su istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti, što je izričito propisano članom 489. stav 1. ZKP-a. Dakle, Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja po zahtevu za zaštitu zakonitosti, ukoliko razlozi i povrede zakona nisu izričito navedeni, nema zakonskih ovlašćenja da po službenoj dužnosti tumači i ocenjuje o kojoj se povredi zakona radi, odnosno nema zakonskih ovlašćenja da tumači koji deo pravnosnažnih presuda se pobija, odnosno koji je pravac pobijanja istaknut u predmetnom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 30. stav 1. Zakona o uređenju sudova, te primenom člana 491. stav 1. ZKP-a, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                   Predsednik veća-sudija,

Olgica Kozlov, s.r.                                                                                                        Dragiša Đorđević, s.r.