Presudom Višeg suda u Kragujevcu Kž1 615/14 od 04.11.2014. godine delimično je usvojena žalba Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu, pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Kragujevcu K 1046/13 od 13.02.2014. godine u delu novčane kazne i to tako što je sud okrivljenog osudio na novčanu kaznu u iznosu od 100.000,00 dinara i odredio da se ista prema okrivljenom ima izvršiti u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, s tim da ukoliko okrivljeni istu ne plati u određenom roku sud će je zameniti kaznom zatvora tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti po jedan dan kazne zatvora, dok je žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana, a presuda Osnovnog suda u Kragujevcu u nepreinačenom delu je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti je blagovremeno podneo branilac okrivljenog S.G., advokat T.L., u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno postupanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti najpre ističe da je pobijanom drugostepenom presudom povređen materijalni krivični propis, jer je drugostepeni sud preinačavajući prvostepenu presudu novčanu kaznu u iznosu od 20.000,00 dinara utvrđenu u prvom stepenu povisio na 100.000,00 dinara pozivajući se na odredbu člana 50. stav 3. tačka 5) KZ, a isti taj sud je u identičnim situacijama postupao sasvim drugačije, a kojim navodima branilac okrivljenog ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. stav 1. tačka 3) KZ.

Međutim, po nalaženju ovog suda, a kako je u konkretnom slučaju za krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim kumulativno propisano izricanje kazne zatvora od tri meseca do tri godine i novčane kazne, te kako je prvostepeni sud okrivljenom izrekao uslovnu osudu i novčanu kaznu u iznosu od 20.000,00 dinara, to je pravilno drugostepeni sud imajući u vidu da uslovna osuda nije kazna već mera upozorenja, našao da je u konkretnom slučaju novčana kazna jedina kazna pa samim tim i glavna kazna, te da u smislu člana 50. stav 3. tačka 5) KZ ne može iznositi manje od 100.000,00 dinara, budući da je za predmetno krivično delo propisana kazna zatvora od tri meseca do tri godine.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog S.G. ukazuje da je pobijanom drugostepenom presudom povređen materijalni krivični propis, odnosno da je povređen krivični zakon u smislu člana 439. stav 1. tačka 3) ZKP.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i to da su prvostepeni i drugostepeni sud prihvatili činjenice da je predmetni pištolj pripadao ocu okrivljenog koji je isti nabavio i držao po odobrenju nadležnog organa, te da je navedeni pištolj ušao u sastav zaostavštine, ali stav prvostepenog i drugostepenog suda da je okrivljeni imao faktičku vlast nad spornim pištoljem je okrivljeni tokom postupka osporavao tvrdnjom da nije znao da je pištolj u njegovom stanu, čime je osporavao umišljaj, te se po oceni branioca iz činjeničnog stanja može zaključiti da je okrivljeni izvršio prekršaj iz člana 15. stav 4. Zakona o oružju i municiji, jer okrivljeni nije nabavio niti neovlašćeno držao oružje. Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljenog u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i istom utvrđeno činjenično stanje vezano za umišljaj okrivljenog, u pogledu čega su prvostepeni i drugostepeni sud utvrdili da je okrivljeni predmetno krivično delo učinio sa umišljajem, odnosno da je bio svestan svog dela i hteo njegovo izvršenje.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno ograničenju njegovih prava, pravima koje u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5) ZKP) mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog S.G. u ovom delu odbacio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar - savetnik                                                                                                                           Predsednik veća-sudija

Ivana Trkulja Veselinović,s.r.                                                                                                        Janko Lazarević,s.r.