Istom presudom oštećena BB je za ostvarivanje imovinskopravnog zahteva upućena na parnični postupak. Okrivljeni je obavezan da oštećenoj na ime troškova krivičnog postupka uplati iznos od 29.250,00 dinara, te da sudu na ime paušala uplati iznos od 5.000,00 dinara, a sve u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja

Presudom Višeg suda u Smederevu Kž1 50/22 od 24.06.2022. godine usvojena je žalba branioca okrivljenog AA – advokata Ružice Dugošije, pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Velikoj Plani K.244/20 od 28.01.2022. godine u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Viši sud u Smederevu krivičnopravne radnje okrivljenog AA opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ i za isto okrivljenom izrekao uslovnu osudu kojom mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 5 (pet) meseci koja se neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 2 (dve) godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, dok je u preostalom delu žalba branioca okrivljenog odbijena kao neosnovana i prvostepena presuda je u nepreinačenom delu potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA – advokat Ružica Dugošija, zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud „usvoji podneti zahtev, te da preinači presude Osnovnog suda u Velikoj Plani K.244/20 od 28.01.2022. godine i Višeg suda u Smederevu Kž1 50/22 od 24.06.2022. godine tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe ili da ukine u celosti prvostepenu presudu i delimično drugostepenu presudu i to u delu u kome je odbijena žalba branioca okrivljenog i potvrđena prvostepena presuda i predmet vrati na ponovni postupak i odlučivanje“.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA u podnetom zahtevu ističe da se pobijane pravnosnažne presude vezano za događaj od 03.01.2020. godine zasnivaju isključivo na iskazu svedoka VV datom na glavnom pretresu održanom dana 26.11.2021. godine, a koji svedok nije od strane suda, pre njenog ispitivanja, upozorena na mogućnost oslobođenja od dužnosti svedočenja. Naime, kako je svedok VV dvanaest godina i to od 2007. godine pa do razvoda braka između okrivljenog i oštećene 2019. godine, kao štićenica, živela u neprekidnoj zajednici života sa okrivljenim i oštećenom koji su joj u tom periodu zajednički bili hranitelji, pri čemu se hraniteljstvo shodno odredbi člana 2. stav 1. tačka 25) ZKP može smatrati drugom trajnom zajednicom života, to stoga, po stavu branioca okrivljenog, svedok VV u konkretnom slučaju shodno odredbi člana 94. stav 1. ZKP ima status lica koje je oslobođeno od dužnosti svedočenja, pa je sud bio u obavezi da je pre njenog ispitivanja upozori na mogućnost oslobođenja od dužnosti svedočenja.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog kojima se u suštini ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a zbog koje okrivljeni preko branioca u smislu člana 485. stav 4. ZKP može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Naime, iz spisa predmeta i to zapisnika o glavnom pretresu održanom dana 26.11.2021. godine proizilazi da je svedok VV, a koja je pre početka njenog ispitivanja od strane sudije pitana da li je u srodstvu sa okrivljenim AA, izjavila da nije u srodstvu i u kontaktu sa okrivljenim, te da je ista od strane sudije upozorena u skladu sa odredbama ZKP, pri čemu je potom na pitanje punomoćnika oštećene svedok izričito izjavila da joj je okrivljeni bio hranitelj i to u periodu od 2007. godine pa do prekida bračne zajednice sa oštećenom. Dakle, kako iz spisa predmeta proizilazi da svedok VV u vreme davanja njenog iskaza dana 26.11.2021. godine ne spada u kategoriju privilegovanog svedoka u skladu sa odredbom člana 94. stav 1. ZKP, to, suprotno navodima branioca okrivljenog, sud nije bio dužan da istu shodno odredbi člana 94. stav 3. ZKP upozori na mogućnost oslobođenja od dužnosti svedočenja, zbog čega iskaz svedoka VV ne predstavlja nezakonit dokaz i sud je na njemu mogao zasnovati pobijanu pravnosnažnu presudu. Činjenica na koju u podnetom zahtevu ukazuje branilac okrivljenog i to da je svedok VV od 2007. godine pa do 2019. godine, kao štićenica, živela u neprekidnoj zajednici života sa okrivljenim i oštećenom koji su joj u tom periodu zajednički bili hranitelji, je bez uticaja na drugačije odlučivanje, obzirom da odnos naveden u stavu 1. člana 94. ZKP treba da postoji u vreme kada svedok daje svoj iskaz.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen kao nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva, kao razlog njegovog podnošenja, samo formalno označava povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, s tim što svojim navodima po nalaženju ovoga suda suštinski osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima suda u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu izvedenih dokaza, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one koju su dali nižestepeni sudovi. Ovo imajući u vidu da branilac ističe da, osim iskaza oštećene BB, koji sud nije trebalo da prihvati iz razloga jer je ona lažno prijavila okrivljenog da joj on navodno preti i da je prati kako bi na njega vršila pritisak da pristane da zaključenjem poravnanja sporazumno reše pitanje zajednički stečene imovine, te iskaza svedoka VV koja od razvoda braka okrivljenog i oštećene nije u dobrim odnosima sa okrivljenim i svojim iskazom je htela da pomogne oštećenoj kod koje živi kao štićenica, nema ni jednog drugog dokaza da je okrivljeni kritičnom prilikom ugrozio spokojstvo i duševno stanje oštećene tako što ju je povukao za rukav i uputio joj ozbiljnu pretnju, zbog čega je po mišljenju odbrane sud trebalo da okrivljenog usled nedostatka dokaza oslobodi od optužbe za krivično delo nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. KZ.

Pored toga, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti formalno označava i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva takođe dozvoljeno okrivljenom. Međutim, branilac dalje u obrazloženju zahteva ne ukazuje u čemu je to konkretno sud prekoračio granice svoga ovlašćenja prilikom izricanja krivične sankcije okrivljenom i koja konkretno odredba krivičnog zakona je povređena, već svojim navodima po nalaženju ovoga suda faktički ukazuje na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP. Ovo imajući u vidu da ističe da je krivična sankcija koja je izrečena okrivljenom prestroga, obzirom da se radi o licu koje do sada nije imalo sukob sa zakonom, čije je zdravstveno stanje teško narušeno i koji je porodičan čovek i otac dva punoletna deteta, pri čemu sud nije cenio korektno držanje okrivljenog pred sudom, kao i okolnosti vezane za njegov odnos sa oštećenom pre i posle kritičnog događaja.

Kako, dakle, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, kao razlog pobijanja pravnosnažnih presuda, samo formalno označava povrede zakona zbog kojih je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom, dok suštinski ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova (navodi branioca vezano za povredu zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP), te na povredu odredbe člana 441. stav 1. ZKP (navodi branioca vezano za povredu zakona iz člana 439. tačka 3. ZKP), a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Osim toga, branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva ističe i da je sudija prvostepenog suda nepravilno postupio kada na glavnom pretresu održanom dana 26.11.2021. godine, za vreme dok je saslušavao okrivljenog i ispitivao svedoka VV, nije udaljio iz sudnice oštećenu koja nije bila ispitana pre ovih lica, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali povredu odredbe člana 390. ZKP. Kako povreda odredbe člana 390. ZKP ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Ružice Dugošije, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                        Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić