Presudom Višeg suda u Čačku Kž1 142/23 od 12.09.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenih AA i BB i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Lazar Savković zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 16. stav 4. i 441. stav 1. ZKP i 170. stav 3. Krivičnog zakonika i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud ukine pravnosnažne presude u celosti u osuđujućem delu u odnosu na okrivljenog AA i predmet vrati na ponovnu odluku i suđenje drugom veću prvostepenog suda ili da ukine drugostepenu presudu u osuđujuđem delu u odnosu na okrivljenog AA i predmet vrati drugom veću drugostepenog suda na ponovni postupak i odlučivanje po izjavljenoj žalbi ili da pobijane presude preinači, u osuđujućem delu, i to u delu odluke o krivičnoj sankciji koja je izrečena okrivljenom AA i da se isti primenom člana 170. stav 3. Krivičnog zakonika, oslobodi od kazne.

Vrhovni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, advokat Lazar Savković, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, s tim što iz sadržaja zahteva proizlazi da je isti podnet i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP. Prema navodima zahteva, inkriminišuće reči obuhvaćene izrekom presude, koje je okrivljeni AA uputio privatnom tužiocu, ne predstavljaju reči kojima se vređa čast i ugled, zbog čega je, prema stavu branioca, u pogledu dela za koje je okrivljeni AA pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, primenjen zakon koji se ne može primeniti, jer radnje koje su okrivljenom stavljene na teret ne sadrže obeležja krivičnog dela krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, već eventualno krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. Krivičnog zakonika.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo uvrede iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Zaštitni objekat krivičnog dela uvrede je čast, kao skup svih vrednosti nekog lica (intelektualnih, karakternih, moralnih, fizičkih i drugih osobina i vrednosti) i ugled, kao odraz tih vrednosti u društvu, pa shodno tome radnja izvršenja krivičnog dela predstavlja svako postupanje kojim se napada bilo koja od tih vrednosti, a kojima se u suštini izražava nepoštovanje ili poniženje dostojanstva ličnosti. Pri tome, karakter tih radnji kao uvredljivih, ceni se sa stanovišta opšte usvojenih društvenih stavova i merila, kao i okolnosti pod kojima se događaj odigrao.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u izreci pravnosnažne presude, okrivljeni AA je, kritičnom prilikom, u uračunljivom stanju, u dežurnoj službi u prostorijama MUP PU Čačak, uvredio privatnog tužioca BB, na taj način što mu je uputio reči povišenim tonom „Slušaj ti majmune, kako se to ophodiš prema meni, nisam ja sa tobom čuvao ovce, tako se ponašaj u kući sa mamom i tatom, volino, bikčino nekulturna, nalupaću ti šamare, iščupaću ti uši, naučiću te ja pameti, nije ni čudo što te je žena ostavila“, svestan da ovakvim izjavama vređa privatnog tužioca i da mu verbalno vređa čast i ugled, a bio je svestan protivpravnosti svog dela i zabranjenosti, što je i hteo.

Po nalaženju Vrhovnog suda, opisane radnje, koje je okrivljeni AA preduzeo, sadrže sva zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika za koje je oglašen krivim i osuđen, kako su to pravilno zaključili i nižestepeni sudovi, jer je okrivljeni upućivanjem navedenih reči i negativnih vrednosnih sudova, nedvosmisleno manifestovao volju da omalovaži dostojanstvo ličnosti privatnog tužioca.

Samim tim, navodi branioca kojima se ističe da bi se opisano postupanje okrivljenog eventualno moglo podvesti pod krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. Krivičnog zakonika (što je svakako nepovoljnije za okrivljenog), od strane Vrhovnog suda, ocenjeni su neosnovanim, jer su radnje okrivljenog, pravilno pravno kvalifikovane kao krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika.

Iz iznetih razloga, po nalaženju ovog suda, neosnovano branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac nadalje navodi bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP ali u vezi sa tim, suštinski dovodi u pitanje zaključke nižestepenih sudova u pogledu postojanja umišljaja okrivljenog omalovažavanja privatnog tužioca i mogućnosti primene instituta oslobođenja od kazne propisane odredbom člana 170. stav 3. Krivičnog zakonika u konkretnom slučaju, što zapravo predstavlja povredu odredbe člana 440. ZKP, uz isticanje pri tome i povreda odredbi članova 16. stav 4. i 68. stav 1. tačka 5) ZKP.

Pored ovoga, po oceni Vrhovnog suda, navodi branioca kojima se ističe da pravnosnažna presuda ne sadrži razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja predstavljaju bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP i povrede članova 16. stav 4., 68. stav 1. tačka 5) i 440. ZKP, u smislu člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni sud u razmatranje istih nije upuštao.

S obzirom na to da uz zahtev za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljenog AA nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, koja se odnosi na okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, shodno članu 484. ZKP, to se Vrhovni sud nije upuštao ni u ocenu navoda branioca da je prilikom donošenja pobijanih presuda došlo do povrede Ustavom zagarantovanog prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić