Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Zlatan Vulić, zbog povreda zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe ili oslobodi od kazne ili iste ukine i predmet vrati na ponovno suđenje prvostepenom ili drugostepenom sudu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i istu obrazlaže navodima da krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo, jer primopredaja dokumenata o vozilu između fizičkih lica, ovde okrivljenog i svedoka BB, ne predstavlja formalni akt pravnog saobraćaja, obzirom da nije dovela ni do kakve promene u pravnim odnosima. Dalje se navodi da je „upotrebu lažne isprave“, odnosno stavljanje u pravni saobraćaj izvršio svedok BB prilikom registracije vozila u PS Rekovac. Takođe, činjenje okrivljenog u izreci presude je opisano kao: „rekao, zatražio prethodnu uslugu i predao svedoku BB“, a koji glagoli prostim jezičkim tumačenjem ni u jednom kontekstu ne predstavljaju glagol „upotrebiti“. Po stavu odbrane, u ukupnom opisu radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela glagol „upotrebiti“ se koristi kod konstatacije da je upotrebu spornog dokumenta učinio svedok BB, a ne ovde okrivljeni. Pored iznetog, odbrana smatra da nema ni krivice okrivljenog, jer ne postoji umišljaj na njegovoj strani, koji je jedan od elemenata krivičnog dela koje mu se stavlja na teret.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Odredbom člana 355. stav 1) KZ propisano je da će se zatvorom do tri godine kazniti ko napravi lažnu ili preinači pravu ispravu u nameri da se takva isprava upotrebi kao prava ili ko lažnu ili preinačenu ispravu upotrebi kao pravu ili je nabavi radi upotrebe, a stavom 2) istog člana, da će se ako je delo iz stava 1. ovog člana učinjeno u pogledu javne isprave, testamenta, menice, čeka, javne ili službene knjige ili druge knjige koja se mora voditi na osnovu zakona, učinilac kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni AA je u vreme i na mestu bliže opisanim u izreci, u uračunljivom stanju, svestan da je njegovo delo zabranjeno, pri čemu je bio svestan radnje koju je preduzeo, hteo njeno izvršenje i nastupanje zabranjene posledice, lažnu javnu ispravu upotrebio kao pravu, na taj način što je prvo svedoku BB rekao da se bavi preprodajom polovnih vozila i da će mu, ukoliko želi da kupi polovno vozilo, sniziti kupoprodajnu cenu, te je u tom cilju od svedoka BB zatražio prethodnu uslugu i to da na svoje ime registruje PMV „Audi A6 1.8T“, da bi nakon toga svedoku predao uverenje o ispitivanju vozila – kontrolisanje vozila koje se uvozi kao upotrebljavano, izdato od Agencije za bezbednost saobraćaja Republike Srbije, a koje je BB ne sumnjajući u ispravnost javne isprave upotrebio prilikom registracije navedenog putničkog vozila „Audi A6 1.8T“ u PS Rekovac, iako je predmetno uverenje bilo lažno.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, opisane radnje, koje je okrivljeni AA preduzeo, sadrže objektivna i subjektivna obeležja krivičnog dela iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, kako su pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Naime, i po stavu Vrhovnog kasacionog suda, iz izreke pobijane pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljeni upotrebio lažnu javnu ispravu kao pravu, na taj način što ju je predao svedoku, kako bi isti na svoje ime izvršio registraciju vozila. Takođe, umišljaj okrivljenog je i bio usmeren na upotrebu lažne javne ispravu kao prave, jer je sve radnje koje je preduzimao -razgovor sa svedokom BB, kojom prilikom mu je predočio da se bavi preprodajom polovnih vozila, uz napomenu da će mu sniziti kupoprodajnu cenu ukoliko svedok želi da kupi polovno vozilo, da mu je za to tražio prethodnu uslugu i to upravo registraciju spornog putničkog motornog vozila, da je nakon toga, predao svedoku BB uverenju o ispitivanju vozila, a koji uopšte nije sumnjao u ispravnost javne isprave, koju je kasnije svedok i upotrebio prilikom registracije navedenog putničkog vozila.

Shodno iznetom, radnja predaje falsifikata uverenja svedoku BB, je učinjena upravo i jedino u cilju dalje upotrebe falsifikovane isprave. Pri tome, radnja izvršenja krivičnog dela je ostvarena ako je lažna isprava upotrebljena lično, ali i ako je, upotrebljena posredstvom nekog drugog lica, kao što se to u konkretnom slučaju i desilo.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen i nema zakonom propisan sadržaj.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za podnošenje (član 485. stav 1. ZKP), a u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP mora se dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i postupku pred apelacionim sudom – član 74, član 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), član 439. tačka 1) do 3) i član 441. stav 3. i 4. ZKP.

Branilac u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, koju obrazlaže navodima da je odluka o krivičnoj sankciji doneta uz povredu člana 54. KZ, jer je kod odmeravanja vrste i visine krivične sankcije, sud kao olakšavajuću okolnost na strani okrivljenog uzeo u obzir njegovo korektno držanje pred sudom, lične, porodične i imovinske prilike, i to da je otac jednog maloletnog deteta, bez imovine, ali da navedenim olakšavajućim okolnostima nije dao značaj koji one zaslužuju, a da je sa druge strane dao preveliki značaj otežavajućim okolnostima.

Na opisani način, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, branilac okrivljenog samo formalno numeriše povredu zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, dok u suštini ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 441. stav 1. ZKP.

Međutim, povreda zakona iz člana 441. stav 1. ZKP nije zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud u napred navedenom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ocenio kao nedozvoljen.

Takođe, branilac okrivljenog kao razlog podnošenja zahteva numeriše i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, okrivljenom preko branioca. Međutim, navodi zahteva ne sadrže objašnjenje, u čemu se konkretno ta povreda sastoji.

Shodno iznetom, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, nema zakonom propisan sadržaj, u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, a što u slučaju podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, podrazumeva opredeljenje povrede, zbog koje se zahtev podnosi, kao i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić