Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 18/18 od 17.09.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a presuda Apelacinog suda u Novom Sadu Kž1 107/18 od 03.05.2018. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu, branilac okrivljenog AA, advokat Radiša Milovanović, podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti, zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1), člana 438. stav 1. tačka 4), člana 439. tačka 2), člana 441. stav 3. i člana 449. i 450. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud pobijane presude preinači u pogledu pravne kvalifikacije dela i odluke o kazni, imovinskopravnom zahtevu i troškovima postupka, zatim da odloži, odnosno prekine izvršenje pravnosnažne presude na osnovu člana 488. stav 3. ZKP i obavesti branioca o sednici veća saglasno članu 488. stav 2. ZKP.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu i smatrajući da prisustvo javnog tužioca i branioca okrivljenog ne bi bilo od značaja za donošenje odluke u smislu člana 488. stav 2. ZKP, održao sednicu veća na osnovu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je našao:

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama na štetu okrivljenog povređen zakon iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, navodeći da je prilikom donošenja pobijane trećestepene presude kao član veća učestvovao sudija Zoran Paripović, koji je u istom svojstvu prethodno učestvovao prilikom donošenja rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 1032/17 od 19.10.2017. godine kojim je ukinuta ranija prvostepena presuda doneta u istom postupku.

Odredbom člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, propisano je da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili je odlučivao o potvrđivanju optužnice ili je učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog, odnosno tužioca ili je saslušan kao svedok ili kao veštak, ako tim zakonikom nije drugačije propisano.

Po nalaženju ovoga suda učestvovanje sudije Zorana Paripovića u svojstvu člana veća drugostepenog suda koje je ranije odlučivalo o žalbi Višeg javnog tužioca izjavljenoj protiv prvostepene presude Višeg suda u Subotici K 7/17 od 12.07.2017. godine, kada je ukinuta ranija prvostepena presuda nije bio razlog za obavezno izuzeće tog sudije pri odlučivanju u novom postupku o žalbi branioca okrivljenog izjavljenoj protiv pobijane drugostepene presude u smislu člana 37. stav 1. tačka 4) ZKP, jer ovaj sudija kao član veća Apelacionog suda u Novom Sadu, kao suda trećeg stepena, nije ranije učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom u ponovljenom postupku.

Iz iznetih razloga, po oceni ovoga suda, pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 18/18 od 17.09.2018. godine, nije učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, te je zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenjen kao neosnovan.

Nadalje, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je drugostepeni sud propustio da na pretres pozove svedoke VV i GG, odnosno nije sproveo dokazni postupak saslušanjem ovih svedoka, niti je na pretresu pročitao njihove izjave date u prvostepenom postupku tako da je u obrazloženju svoje presude uneo sadržinu iskaza ovih svedoka koja nije pročitana, zbog čega se, prema navodima zahteva, presuda zasniva na nezakonitim dokazima koji nisu izvedeni na pretresu, čime je učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 449. stav 2. ZKP, pored ostalog je propisano da se na pretres pred drugostepenim sudom pozivaju samo oni svedoci za koje sud odluči da se neposredno ispitaju, dok je odredbom člana 450. stav 2. ZKP, određeno da veće drugostepenog suda, nakon uzimanja izjava od stranaka, može odlučiti da se umesto neposrednog ispitivanja svedoka ili veštaka koji nije prisutan, izvrši uvid u zapisnike o njihovom ispitivanju, ili, ako veće oceni da je to potrebno, da predsednik veća ukratko iznese njihovu sadržinu ili ih pročita.

Kako sud u konkretnom slučaju nije našao da je neophodno neposredno ispitivanje navedenih svedoka, to nije ni morao da ih pozove na pretres, već samo da se upozna sa sadržinom njihovih iskaza, vršenjem uvida u zapisnike o njihovom ispitivanju u prvostepenom postupku, što je sud, nasuprot navodima zahteva, i učinio u konkretnom slučaju. Naime, iz spisa predmeta Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 107/18 – zapisnika o pretresu pred drugostepenim sudom od 25.04.2018. godine, proizlazi da se sud u dokaznom postupku upoznao sa dokazima koji su izvedeni tokom prvostepenog postupka, a koji su pobrojani na stranama 7. i 8. obrazloženja prvostepene presude (između ostalog i sa iskazima svedoka VV i GG), na koje dokaze nije bilo primedbi, što je drugostepeni sud učinio u skladu sa ovlašćenjem iz člana 449. stav 2. i člana 450. stav 2. ZKP.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog da se pobijane pravnosnažne presude zasnivaju na nezakonitim dokazima – dokazima koji nisu izvedeni na pretresu, te je sledstveno tome zahtev branioca okrivljenog u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ocenjen kao neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da u činjeničnom opisu krivičnog dela datom u izreci drugostepene presude nedostaje bitan kvalifikatorni element bića krivičnog dela iz stava 3. člana 234. KZ, i to iznos imovinske koristi pribavljen izvršenjem krivičnog dela, pri čemu se, prema stavu branioca, iznos od 12.402.833,00 dinara koji je označen kao visina nastupele štete ne može poistovetiti sa imovinskom korišću pribavljenom izvršenjem krivičnog dela.

Iznete navode zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom nije krivično delo i da je pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 1) ZKP, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Ovo stoga, jer iz činjeničnog opisa datog u izreci drugostepene presude proizlaze sve činjenice i okolnosti koje predstavljaju zakonska obeležja produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je okrivljeni AA, oglašen krivim pravnosnažnom presudom i to kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja krivičnog dela koja se ogleda u prekoračenju granica ovlašćenja koje je okrivljeni imao kao odgovorno lice – rukovodilac sektora prodaje hrane u oštećenom preduzeću na način opisan u izreci presude čime je drugom pravnom licu pribavio protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 12.402.833,60 dinara tako i subjektivna obeležja koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog.

Stoga su neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog da u izreci presude nije naveden iznos imovinske koristi koju je okrivljeni izvršenjem predmetnog krivičnog dela pribavio drugom pravnom licu i da je presuda doneta uz učinjenu povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Sledstveno iznetom, neosnovano se zahtevom branioca okrivljenog presuda pobija i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, ukazivnjem da se u radnjama okrivljenog stiču bitna obeležja krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. KZ, jer su radnje okrivljenog opisane u izreci drugostepene presude, po oceni ovoga suda, pravilno pravno kvalifikovane kao produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje krivično delo je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Neosnovani su navodi zahteva branioca okrivljenog da je pobijanom pravnosnažnom presudom na štetu okrivljenog pogrešno dosuđen imovinskopravni zahtev oštećenom i okrivljeni obavezan na plaćanje iznosa od 12.402.833,60 dinara po tom osnovu, s obzirom na to da podaci krivičnog postupka ne pružaju pouzdan osnov za potpuno ili delimično presuđenje imovinskopravnog zahteva, jer drugostepeni sud nije utvrdio tačnu vrednost nefakturisane robe niti tačan iznos nastupele štete.

Kako je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke sud utvrdio da je vrednost isporučene, a nefakturisane robe 12.402.833,60 dinara, što predstavlja imovinsku korist koju je okrivljeni izvršenjem krivičnog dela pribavio drugom pravnom licu, u kom iznosu je istovremeno oštećenom preduzeću naneta šteta, to ga je drugostepeni sud primenom člana 258. stav 4. ZKP, obavezao da oštećenom na ime imovinskopravnog zahteva isplati navedeni iznos pošto je nasuprot navodima zahteva prethodno proverio okolnosti koje su od važnosti za njegovo utvrđivanje u smislu člana 256. ZKP. Ostalim navodima zahteva kojima se ukazuje da drugostepeni sud nije utvrdio tačnu vrednost nefakturisane robe niti iznos nastale štete, po oceni ovoga suda, branilac pravnosnažnu presudu osporava zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja vezano za visinu dosuđenog imovinskopravnog zahteva, što ne može biti predmet ispitivanja po ovom vanrednom pravnom leku.

Nesnovano se zahtevom branioca okrivljenog pravnosnažna presuda pobija zbog povrede zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, navodima da je drugostepeni sud povredio zakonske odredbe o troškovima krivičnog postupka time što okrivljenog nije oslobodio od plaćanja istih.

Ovo stoga, jer je okrivljeni pravnosnažnom presudom oglašen krivim te je u smislu člana 264. stav 1. ZKP, dužan da naknadi troškove krivičnog postupka, zbog čega su nižestepeni sudovi primenom člana 261. stav 2. ZKP, obavezali okrivljenog na plaćanje troškova krivičnog postupka i paušala u iznosu naznačenom u izreci drugostepene presude.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog navodi i to da: nema dokaza da je okrivljeni izvršio predmetno krivično delo; da su netačni navodi iz drugostepene presude da je krivično delo izvršeno u periodu od decembra 2011. godine do marta 2012. godine zbog čega je ostalo nepoznato kada je zaista nastao manjak kod oštećenog preduzeća; da kod okrivljenog nisu postojali ni svest ni volja da izvrši navedeno krivično delo, odnosno da nije dokazana njegova subjektivna odgovornost; da je drugostepeni sud prilikom odlučivanja zanemario činjenicu da je popisna komisija bila nezakonito sastavljena a da okrivljeni nije mogao bez odoborenja, saglasnosti i neposrednog naloga svog rukovodioca ili rukovodioca oštećenog uvećati zalihe robe i dati nalog da se izvršene isporuke ne fakturišu u dužem vremenskom periodu.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da branilac okrivljenog iznetim navodima zahteva ceni izvedene dokaze tokom postupka i iznosi svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od činjeničnih zaključaka u pobijanim pravnosnažnim presudama na koji način iste pobija zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Pored toga, branilac ukazuje i to da je izreka presude nerazumljiva, jer se u istoj ne navodi vreme, mesto i način izvršenja pojedinačnih radnji koje ulaze u sastav produženog krivičnog dela, što predstavlja povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP; da je izreka drugostepene presude protivrečna datim razlozima o odlučnim činjenicama kao i da je drugostepeni sud propustio da iznese jasne razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja, koji nedostaci presude predstavljaju povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi niti zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) i člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Stoga je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisnčar – savetnik                                                                                                             Predsednik veća – sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                          Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić