Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Dragan Bojanić, zbog povrede člana 485. stav 1. tačka 1) u vezi stava 2. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud podneti zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, pobijane presude ukine i spise predmeta vrati Apelacionom sudu u Kragujevcu na ponovni postupak i odlučivanje po žalbama okrivljenih.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), i u smislu člana 490. ZKP održao sednicu veća, o kojoj shodno članu 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, na kojoj je razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

Podnetim zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, odnosno da je presudom optužba prekoračena, i prilikom obrazlaganja ove povrede branilac navodi da je prvostepeni sud prekoračio svoja ovlašćenja, te u optužni akt ubacio deo „upotrebom sile protiv nekog lica“, što je po navodima branioca objektivno obeležje krivičnog dela iz člana 206. Krivičnog zakonika (KZ), a takođe optužni akt izmenio i tako što je izostavio da se okrivljeni AA oštećenom obraćao rečima: „Gde su pare, daj pare“, čime je učinjena navedena povreda zakona.

Iznete navoda zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane, jer shodno odredbi člana 420. stav 1. ZKP, presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe sadržano u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici, dok je u stavu 2. istog člana propisano da sud nije vezan za predloge tužioca u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela. Iz navedene zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe na štetu okrivljenog podrazumeva izmenu činjeničnog opisa dela koji je dat u optužnom aktu dodavanjem nove radnje izvršenja, odnosno veće kriminalne volje, a samim tim veće kriminalne delatnosti okrivljenog na koji način se pogoršava njegov položaj u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

Odredbom člana 206. stav 1. KZ, propisano je da ko upotrebom sile protiv nekog lica ili pretnjom da će napasti na život ili telo oduzme tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku koristi kazniće se zatvorom od dve do deset godina.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljenima optužnicom stavljeno na teret da su „po prethodnom dogovoru i zajednički učestvujući u radnji izvršenja upotrebom sile oduzeli tuđe pokretne stvari...“ dok je prvostepenom presudom kojom su okrivljeni oglašeni krivima navedeno da su „po prethodnom dogovoru i zajedno sa tada mal. VV, okrivljeni BB upotrebom sile protiv nekog lica oduzeo tuđu pokretnu stvar u nameri da njenim prisvajanjem sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, a okrivljeni AA ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprineo izvršenju krivičnih dela tako što su...“. Po nalaženju ovog suda, u konkretnom slučaju činjenični opis u izreci prostepene presude ostao je u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, te nije povređen identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog o čemu je i drugostepeni sud u na strani 2 pasus 7 dao razloge koje ovaj sud uzima kao dovoljne i jasne razloge i na iste upućuje u smislu člana 491. stav 2. ZKP.

Pored toga, takođe su neosnovani navodi branioca da je učinjeno prekoračenje optužbe izostavljanjem reči „Gde su pare, daj pare“ jer je činjenični opis krivičnog dela utvrđenog u izreci pravnosnažne presude identičan sa činjeničnim opisom iz optužnog akta, osim u ovom delu koji se odnosi na obraćanje okrivljenog AA oštećenom, pa samim tim što ovakvom izmenom nije otežan položaj okrivljenog, niti se značajno izmenilo utvrđeno činjenično stanje, nije ni učinjena povreda iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Branilac je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao da su okrivljeni oglašeni krivim za krivično delo razbojništvo, pri čemu su u činjeničnom opisu krivičnog dela za koje su osuđeni izostavljena subjektivna obeležja krivičnog dela. Postojanje dogovora okrivljenih da „opljačkaju nekog dedu“, po navodima branioca, ne znači i postojanje svesti kod okrivljenih da izvrše krivično delo razbojništvo, jer primena sile prema licu od koga se planira oduzimanje stvari mora biti obuhvaćena svešću svakog saizvršioca pojedinačno, a sud, po navodima branioca, nije utvrdio da je postojala zajednička odluka okrivljenih za izvršenje ovog krivičnog dela na koji način branilac ukazuje da nižestepenim presudama nije pravilno primenjen zakon i učinjena je povreda zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Izneti navodi se po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu prihvatiti kao osnovani. Naime, isti navodi isticani su i u žalbi branioca okrivljenog i bili su predmet razmatranja drugostepenog suda koji je postupajući po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude ove navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 5 pasus 3 i strani 6 pasus 1 izneo jasne i argumentovane razloge koje Vrhovni kasacioni sud prihvata kao pravilne i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Branilac je dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo da je prvostepeni sud u pobijanoj presudi dao kontradiktorne razloge u pogledu činjenice kome je oštećeni predao novac. Takođe, branilac navodi da postoji jasna i očigledna nesaglasnost izreke prvostepene presude u odnosu na obrazloženje u pogledu broja lica koja su učestvovala u izvršenju ovog krivičnog dela, kao i da su protivrečni razlozi izneti u drugostepenoj presudi budući da sud navodi prilikom opisa radnje „...da upadnu u kuću“ iako okrivljeni BB nije prilikom svoje izjave pomenuo „upadanje“. Osim toga sud u izreci prvostepene presude navodi da su se okrivljeni prethodno dogovorili da upotrebom sile protiv nekog lica oduzmu tuđe pokretne stvari, iako ne postoji ni jedan dokaz za takav zaključak te su razlozi po pitanju uračunljivosti okrivljenih nejasni.

Napred iznetim navodima kojima branilac ukazuje da su razlozi u presudi protivrečni izreci i da presuda nema razloga o odlučnim činjenicama ukazuje se na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Dalje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac vrši analizu iskaza svedoka VV i GG iz čijih iskaza, po navodima branioca, sud nije mogao da dobije potvrdu identiteta, jer su oba svedoka potvrdila da okrivljeni AA nije „DD“ koga u svojoj izjavi pominju okrivljeni BB i svedok VV, te osporava utvrđenu činjenicu da je okrivljeni AA lice sa nadimkom „DD“ i da je kritičnog dana učestvovao u izršenju krivičnog dela. Osim toga, branilac ukazuje da je sud pogrešno iz odbrane okrivljenog BB zaključio da su okrivljeni planirali primenu sile prema oštećenom jer isti je po pitanju njihovog plana za izvršenje dela naveo „.. da DD obije vrata... okrivljeni BB je imao zadatak da krene na čiču i da ga zaplaši, a VV i ĐĐ da traže pare i zlato po kući“, te je nejasno da li su svešću „DD“ čiji je zadatak bio da obije vrata bile obuhvaćene radnje drugih saizvršilaca, budući da postojanje dogovora „da opljačkaju nekog dedu“ ne znači po mišljenju branioca i postojanje krivičnog dela razbojništvo.

Ovakvim navodima kojima branilac činjenično osporava zaključak suda u pogledu postojanja svesti o zajedničkom delovanju okrivljenih i činjenični zaključak u pogledu identiteta okrivljenog AA ukazuje se na pogrešno i nepotpuno utrđeno činjenično stanje i povredu zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić