U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Zorana Tatalovića, predsednika veća, Radimile Dragičević Dičić, Maje Kovačević Tomić, Sonje Pavlović i Milunke Cvetković, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Draganom Vuksanović, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljene AA, zbog produženog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. stav 5. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevima za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene, adv. Miloša Cvijića i Filipa Matkovića i adv. Dragana Miljenovića, podnetim protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Novom Sadu K 141/14 od 27.02.2018. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 461/18 od 06.09.2018. godine, u sednici veća održanoj 27.11.2018. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJAJU SE kao neosnovani zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene AA, podneti protiv pravnosnažnih presuda Višeg suda u Novom Sadu K 141/14 od 27.02.2018. godine i Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 461/18 od 06.09.2018. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Višeg suda u Novom Sadu K 141/14 od 27.02.2018. godine, okr. AA oglašena je krivom zbog krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. KZ i osuđena na kaznu zatvora u trajanju od jedne godine, koja će se izvršiti tako što će je okrivljena izdržavati u prostorijama u kojima stanuje, uz primenu elektronskog nadzora, stim da ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, a ukoliko okrivljena jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora.

Istom presudom, na osnovu člana 422. stav 1. tačka 3) ZKP, prema okrivljenoj je odbijena optužba za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 1. KZ.

Odlučujući o žalbama Višeg javnog tužioca u Novom Sadu i branilaca okrivljene, Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Kž1 461/18 od 06.09.2018. godine, usvajanjem žalbi preinačio prvostepenu presudu u pogledu pravne kvalifikacije i odluke o kazni i meri bezbednosti tako što je radnje okr. AA opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. stav 5. KZ i osudio je na kaznu zatvora u trajanju od dve godine, a na osnovu člana 85. KZ prema okrivljenoj izrekao meru bezbednosti zabrane vršenja dužnosti računopolagača u trajanju od dve godine računajući od dana pravnosnažnosti presude, stim da se vreme provedeno na izdržavanju kazne ne uračunava u ovo vreme, dok je u preostalom delu žalbe branilaca okrivljene odbio kao neosnovane i prvostepenu presudu u nepreinačenom delu potvrdio.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su branioci okrivljene i to:

-advokati Miloš Cvijić i Filip Matković, zbog povrede zakona, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, obe presude ukine i predmet vrati na ponovno suđenje;

-advokat Dragan Miljenović, zbog povrede zakona, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti usvoji, preinači presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 461/18 od 06.09.2018. godine i okrivljenu oslobodi od optužbe ili da istu ukine i predmet vrati Apelacionom sudu u Novom Sadu na ponovno odlučivanje.

Nakon što je primerke zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioce, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti su neosnovani.

Branioci okrivljene adv. Miloš Cvijić i adv. Filip Matković u zahtevu navode da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, s obzirom da nisu odbili optužbu za krivična dela za koje je okrivljena osuđena, koja se nalaze u konstrukciji produženog krivičnog dela, a za koje je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, pa su sudovi bili dužni da nastupanje apsolutne zastarelosti u konkretnoj pravnoj stvari računaju pojedinačno za svaku radnju koja je okrivljenoj stavljena na teret.

Na istu povredu zakona ukazuje u svom zahtevu i branilac, adv. Dragan Miljenović, stim što ovaj branilac ne označava povredu kao bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, već kao povrede člana 61., člana 103. i 104. KZ.

Iznete navode zahteva Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, produženo krivično delo iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. KZ, za koje je okrivljena pravnosnažno oglašena krivom, obuhvata krivično delo čije je bitno obeležje određeni novčani iznos, pa se stoga u smislu člana 61. stav 5. KZ, ima smatrati da je produženim delom ostvaren zbir iznosa ostvarenih pojedinačnim delima, jer je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem, a što očigledno proizilazi iz obrazloženja i izreke pravnosnažne presude. Stim u vezi je i pravna kvalifikacija produženog krivičnog dela izvršena prema sveukupnom zbiru novčanih iznosa ostvarenih pojedinačnim delima, jer je takav iznos obuhvaćen jedinstvenim umišljajem okrivljene. U tom slučaju, dakle, zastarelost krivičnog gonjenja kod produženog krivičnog dela počinje teći od momenta od kada je preduzeta radnja poslednjeg krivičnog dela koja je obuhvaćena produženim krivičnim delom, a rok se određuje prema kvalifikaciji koja je prihvaćena za produženo delo.

Kako je okrivljena AA pobijanom pravnosnažnom presudom oglašena krivom da je u vremenskom periodu od 25.01.2008. do 16.02.2010. godine izvršila produženo krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 61. stav 5. KZ, a kako je prema istom zakonu za navedeno krivično delo propisana kazna zatvora od dve do deset godina, to u konkretnom slučaju u smislu člana 103. tačka 4) u vezi člana 104. stav 6. KZ, apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja nastupa protekom dana 16.02.2030. godine.

Vrhovni kasacioni sud naglašava da se u konkretnom slučaju vreme zastarelosti krivičnog gonjenja ne računa zasebno za svaku krivično-pravnu radnju koja je ušla u sastav produženog krivičnog dela, kako to branioci neosnovano ističu u zahtevu, iz razloga što se ove radnje ne pojavljuju kao samostalne, već su obuhvaćene produženim krivičnim delom, kojim je ostvaren zbir iznosa ostvarenim pojedinačnim radnjama, jer je to obuhvaćeno jedinstvenim umišljajem okrivljene.

Branioci okrivljene u oba zahteva ukazuju na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer su pobijane presude zasnovane na dokazu na kome se prema odredbama Zakonika o krivičnom postupku ne može zasnivati sudska odluka, a kao nezakonit dokaz označavaju nalaz i mišljenje veštaka Danijela Kokanovića koji je izrađen na osnovu neoverenih fotokopija.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda neosnovano branioci u podnetom zahtevu ukazuju da neoverene fotokopije dokumentacije banke na osnovu kojih je urađeno ekonomsko-finansijsko veštačenje predstavlja nedozvoljen dokaz. Ovo iz razloga što odredba člana 139. stav 1. ZKP ne obavezuje izričito sud da kao dokaz koristi isključivo originalne isprave, s obzirom da je navedenom odredbom propisano da se isprava, po pravilu, pribavlja u originalu. Takođe, odredbom člana 405. stav 5. ZKP, propisano je da se isprave koje se koriste kao dokaz, ukoliko je to moguće, podnose u originalu. Iz navedenih odredbi jasno proizilazi da u slučaju kada nije moguće pribaviti originalnu ispravu, zakon ne isključuje mogućnost upotrebe fotokopije isprave, pri čemu je pitanje da li fotokopija isprave predstavlja nedozvoljen dokaz faktičko pitanje u svakom konkretnom slučaju i zavisi od toga da li postoji ili ne postoji sumnja u njenu autentičnost i verodostojnost, a samim tim da li je takva isprava podobna da služi kao dokaz neke činjenice koje ima značaj za pravne odnose.

U konkretnom slučaju navedene fotokopije ne predstavljaju dokaze na kojima se presuda ne može zasnivati, jer samo u slučaju ukoliko bi postojala sumnja u autentičnost i verodostojnost takvih isprava – fotokopija, sud bi bio dužan da njihovu autentičnost potvrdi izvođenjem drugih dokaza i tek ako bi i posle toga ostala sumnja u autentičnost i verodostojnost takve isprave, ona ne bi bila podobna u smislu člana 112. tačka 26. KZ, da služi kao dokaz u postupku. Nižestepeni sudovi su navedene fotokopije prihvatili kao verodostojne, jer se radi o fotokopiji dokumentacije banke, koja je veštaku dala na uvid originalnu dokumentaciju, o čemu je veštak obavestio stručnog savetnika, radi prisustva sravnjivanju originalne dokumentacije sa fotokopijama, a stručni savetnik toj radnji nije prisustvovao. Stoga se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, neosnovano u podnetim zahtevima za zaštitu zakonitosti ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP.

Branioci okrivljene, adv. Miloš Cvijić i Filip Matković, u svom zahtevu ukazuju na povredu odredbe člana 439. tačka 3) ZKP, koja povreda u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti. Međutim, branioci navedenu povredu obrazlažu navodima da je kazna odmerena od strane drugostepenog suda drakonska kazna, da sud utvrđene olakšavajuće okolnosti nije cenio kao naročito olakšavajće okolnosti, da se okrivljena korektno držala pred sudom, da je bez imovine, neosuđivana, samohrani roditelj maloletnog deteta, narušenog zdravstvenog stanja... čime u suštini osporavaju odlučne činjenice od značaja za odluku o kazni. Takođe, branilac adv. Dragan Miljenović u svom zahtevu navodi da se u spisima predmeta ne nalaze popisne liste izveštaja o izvršenom popisu od strane oštećene banke u kojima bi bio ustanovljen manjak, zatim da oštećena banka uopšte nije imala manjak, zatim analizira završne račune banke za 2008. i 2009. godinu... čime u suštini osporava činjenično stanje utvrđeno prvostepenom i potvrđeno drugostepenom presudom. Osim toga, ovaj branilac navodi da pobijana presuda ne sadrži jasan i precizan opis radnji koje je navodno preduzela okrivljena, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP i takođe ukazuje na povrede odredaba člana 500. i 501. ZKP jer je javni tužilac optužnicom i izmenjenom optužnicom izbegao da prikaže pravo činjenično stanje. Međutim, navedene povrede kao i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, ne predstavljaju zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je zahteve za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene advokata Miloša Cvijića i Filipa Matkovića i advokata Dragana Miljenovića ocenio neosnovanim i, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Dragana Vuksanović, s.r.                                                                                                                         Zoran Tatalović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić