Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Republičkom javnom tužiocu, koga nije obavestio o sednici veća, kao ni branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, pa je održao sednicu veća u smislu člana 490. ZKP, na kojoj je razmotrio spise predmeta, sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Miroslava Bojića, je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP u vezi člana 98. i 100. KZ, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti, iako ne numeriše, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP, navodima da su sudovi pogrešno primenili zakon kada su kao otežavajuću okolnost tretirali raniju osuđivanost okrivljenog i to iz 2011. godine, a za koje osude je nastupila zakonska rehabilitacija.

Iznete navode zahteva, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Na navedenu povredu zakona, odbrana okrivljenog ukazivala je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i o tome, u obrazloženju presude na strani četiri, stav pet, dao dovoljne i jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP, na te razloge i upućuje.

Pored navedenog, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje i na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, navodima da je prvostepeni sud povredio krivični zakon kada je radnje okrivljenog kvalifikovao kao krivično delo iz člana 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ. Međutim, obrazlažući navedenu povredu zakona, branilac okrivljenog navodi da se sud pozivao na dokaze, koji takvu pravnu kvalifikaciju čine pogrešnom. Naime, povreda oštećene koja je bila osnov za ovakvu pravnu kvalifikaciju (član 194. stav 3. u vezi stava 1. KZ) je traumatsko pucanje bubne opne i površinska povreda glave u predelu levog uha, koja je u ovom konkretnom postupku tretirana kao teška telesna povreda. U vezi sa iznetim, branilac iznosi sopstvenu ocenu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ORL dr Slađane Majstorović citirajući u pretežnom delu isti, iz kojeg izvlači zaključak da se u konkretnom slučaju ne može raditi o teškoj telesnoj povredi, već o lakoj telesnoj povredi. Takođe, branilac smatra da javni tužilac, po principu tereta dokazivanja, nije dokazao postojanje teške telesne povrede kao osnova za ovu pravnu kvalifikaciju. Nalaz veštaka ukazuje na nužnost pregleda oštećene 6 meseci nakon što je povreda naneta, a što nije učinjeno. O težini ove povrede upravo zbog svoje specifičnosti, nakon kontrolnog pregleda se tek može sudsko-medicinski veštak izjasniti o težini povrede, a što u konkretnom slučaju nije učinjeno. Ovakav propust tokom postupka ne može se uzimati kao nešto što će biti na štetu okrivljenog, naprotiv, ukoliko težina povrede zbog izostanka kontrolnog pregleda u postupku nije pouzdano utvrđena, ta činjenica se mora tretirati na način da javni tužilac nije dokazao postojanje takve povrede. Pored iznetog, branilac osporava i utvrđeno činjenično stanje vezano za mehanizam nastanka povrede. Na opisani način, po stavu Vrhovnog kasacionog suda branilac okrivljenog u suštini ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP, osporavajući činjenične zaključke suda vezane za težinu povrede oštećene i mehanizam nastanka iste.

Pored iznetog, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti numeriše i obrazlaže i povrede zakona iz člana 16. stav 2. i člana 572. ZKP.

Odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, čija su prava ograničena pravima okrivljenog u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke ili postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, odnosno povrede zakona iz člana 440. ZKP, kao i zbog povreda zakona iz člana 16. stav 2. i člana 572. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog, u ovom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 2. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                  Predsednik veća - sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                            Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić