U IME NARODA

Vrhovni kasacioni sud, u veću sastavljenom od sudija: Nevenke Važić, predsednika veća, Dubravke Damjanović, Milene Rašić, Dragana Aćimovića i Miroljuba Tomića, članova veća, sa savetnikom Vrhovnog kasacionog suda Snežanom Lazin, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljene AA, zbog krivičnog dela samovlašće iz člana 330. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA – advokata Bojana Milosavljevića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu K.14/2021 od 13.09.2021. godine i Višeg suda u Požarevcu 1Kž1 109/21(2018) od 16.11.2021. godine, u sednici veća održanoj dana 02.03.2022. godine, jednoglasno, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA – advokata Bojana Milosavljevića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu K.14/2021 od 13.09.2021. godine i Višeg suda u Požarevcu 1Kž1 109/21(2018) od 16.11.2021. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Velikom Gradištu K.14/2021 od 13.09.2021. godine okrivljena AA je oglašena krivom zbog izvršenja krivičnog dela samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ i osuđena je na novčanu kaznu u iznosu od 30.000,00 (tridesethiljada) dinara koju je dužna da plati sudu u roku od 15 dana računajući od dana pravnosnažnosti presude na označeni žiro račun, a ukoliko to ne učini ista će biti zamenjena u kaznu zatvora i to tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne odrediti jedan dan kazne zatvora.

Istom presudom okrivljena je obavezana da plati sudu na ime paušala iznos od 10.000,00 dinara u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, te da privatnom tužiocu BB nadoknadi troškove krivičnog postupka o čijoj visini će sud doneti posebno rešenje. Privatni tužilac BB je radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Višeg suda u Požarevcu 1Kž1 109/21(2018) od 16.11.2021. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljene AA – advokata Bojana Milosavljevića i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Velikom Gradištu K.14/2021 od 13.09.2021. godine.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA – advokat Bojan Milosavljević, zbog povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, te da ukine presude Osnovnog suda u Velikom Gradištu K.14/2021 od 13.09.2021. godine i Višeg suda u Požarevcu 1Kž1 109/21(2018) od 16.11.2021. godine ili da preinači navedene presude tako što će okrivljenu AA osloboditi od optužbe, a privatnog tužioca obavezati da okrivljenoj naknadi troškove krivičnog postupka.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, branilac okrivljene AA u podnetom zahtevu ističe da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu pošto u radnjama okrivljene nema protivpravnosti, već se radi o građanskopravnom odnosu ili eventualno o komunalnom prekršaju. Naime, po stavu branioca, u pitanju je građanskopravni odnos iz razloga jer se u izreci prvostepene presude navodi samo to da je okrivljena „uklonila žičanu ogradu i preko trećih lica postavila daske kako bi izgradila betonsku stazu“ na parceli privatnog tužioca, pri čemu kako je jedina namera okrivljene bila da uredi zemljište oko zida svoje zgrade koja se graniči sa parcelom privatnog tužioca da bi zgradu zaštitila od vlaženja, to je po stavu branioca okrivljena parcelu privatnog tužioca htela da iskoristi isključivo kao poslužno dobro, a to što okrivljena nije prethodno zatražila saglasnost od privatnog tužioca ili nadležnih organa za obavljanje ovog posla može se eventualno podvesti pod komunalni prekršaj.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Krivično delo samovlašće iz člana 330. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 72/09 od 03.09.2009. godine, sa stupanjem na snagu dana 11.09.2009. godine) čini lice koje samovlasno pribavlja neko svoje pravo ili pravo za koje smatra da mu pripada.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ, to, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljena AA „... samovlasno uklonila žičanu ogradu i preko trećih lica postavila daske kako bi izgradila betonsku stazu na kp.br. .., njiva površine 6,15 ari i kp.br...., zemljište uz zgradu – objekat površine 5 ari, ukupne površine 11,15 ari i na delu kp.br. .., ukupne površine 8,62 ari, sve u KO ..., čiji je vlasnik, odnosno držalac privatni tužilac BB iz ..., smatrajući da okrivljena ima pravo svojine i državine na navedenim parcelama“, a u vreme i mestu kako je to bliže opisano u izreci presude, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljene AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ za koje je ona pravnosnažno oglašena krivom, zbog čega se kao neosnovani ocenjuju navodi zahteva branioca okrivljene kojima se ukazuje da se u konkretnom slučaju ne radi o krivičnom delu, već o građanskopravnom odnosu ili eventualno o komunalnom prekršaju.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljene u delu u kojem ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, isticanjem da je na štetu okrivljene primenjen zakon koji se ne može primeniti, obzirom da je krivično delo samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ koje se okrivljenoj stavlja na teret ostalo u pokušaju, a nije predviđeno kažnjavanje za pokušaj ovog krivičnog dela u smislu člana 30. KZ, imajući u vidu visinu zaprećene kazne za krivično delo samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ i da zakon izričito ne propisuje kažnjavanje i za pokušaj ovog krivičnog dela. Po stavu branioca okrivljene predmetno krivično delo je ostalo u pokušaju, jer je okrivljena samo uklonila žičanu ogradu i preko trećih lica postavila daske kako bi izgradila betonsku stazu na parceli privatnog tužioca, a kako je to navedeno u izreci prvostepene presude, ali je privatni tužilac sprečio radnike da izvrše navedeno betoniranje.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene su neosnovani, obzirom da u konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, krivično delo samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ nije ostalo u pokušaju, već se radi o dovršenom krivičnom delu. Naime, imajući u vidu da izrekom pravnosnažne presude nije ni utvrđeno da je okrivljena započela betoniranje staza koje je sprečeno od strane privatnog tužioca, već da iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilazi da je okrivljena samovlasno uklonila žičanu ogradu i preko trećih lica postavila daske kako bi izgradila betonsku stazu na katastarskim parcelama čiji je vlasnik, odnosno držalac privatni tužilac BB, smatrajući da ima pravo svojine i državine na navedenim parcelama, te imajući pri tome u vidu da su za postojanje dovršenog krivičnog dela samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, dovoljne i radnje okrivljene koje su navedene u izreci presude, a koje je ona samovlasno preduzela u cilju pribavljanja prava za koje smatra da joj pripada, to je sud u konkretnom slučaju pravilno primenio krivični zakon kada je krivičnopravne radnje okrivljene pravno kvalifikovao kao krivično delo samovlašće iz člana 330. stav 1. KZ, pa se stoga neosnovano podnetim zahtevom branioca okrivljene ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

U ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti, ukazujući da sud nije utvrdio na strani okrivljene umišljaj da samovlasno pribavlja pravo svojine i državine na parcelama privatnog tužioca, niti je utvrdio da je okrivljena smatrala da joj takvo pravo pripada, već je to samo pretpostavka nižestepenih sudova, branilac okrivljene, po nalaženju ovoga suda, u suštini osporava činjenična utvrđenja suda u pravnosnažnim odlukama vezano za postojanje subjektivnog obeležja bića krivičnog dela – umišljaja kod okrivljene, pa samim tim i za postojanje njene krivice, a što nije dozvoljen razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljene, odnosno njenog branioca, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, pa Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva nije ni razmatrao.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA – advokata Bojana Milosavljevića, to je Vrhovni kasacioni sud na osnovu člana 491. stav 1. ZKP navedeni zahtev branioca okrivljene odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić