Okrivljena je obavezana da sudu na ime sudskog paušala plati iznos od 5.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Užicu Kž1 192/23 od 05.10.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Prijepolju, okrivljene AA i branioca okrivljene – advokata Marije Vranješ, a presuda Osnovnog suda u Prijepolju K 61/23 od 26.07.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljene AA – advokat Marija Vranješ, zbog povrede zakona iz člana 74. ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tač. 1) – 3) ZKP s tim što iz obrazloženja proizlazi da ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenu osloboditi od optužbe, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak, pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužilaštvu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan u delu u kojem se odnosi na povredu zakona iz člana 74. tačka 3) ZKP, na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen, odnosno nema zakonom propisan sadržaj.

Ukazujući na povredu zakona iz člana 74. tačka 3) ZKP, branilac Marija Vranješ u podnetom zahtevu ističe da je okrivljenoj AA povređeno pravo na odbranu jer je okrivljena lišena slobode bez odluke suda. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je pregled vozila kojim je okrivljena upravljala započet 11.03.2023. godine oko 14,45 časova i dovršen između 15,00 i 16,00 časova, nakon čega je okrivljena zadržana i faktički lišena slobode i u kom periodu nije imala branioca do 12.03.2023. godine u 00,30 časova kada joj je uručeno rešenje o zadržavanju, suprotno odredbama člana 290. stav 2. ZKP kojim je propisano da zadržavanje lica na mestu krivičnog dela ne može trajati duže od šest časova. Na ovaj način je, prema navodima zahteva, u konkretnom slučaju učinjena povreda zakona iz člana 74. tačka 3) ZKP, kojim je propisano da okrivljeni mora imati branioca od lišenja slobode pa do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, Vrhovni sud ocenio je neosnovanim, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 74. tačka 3) ZKP propisano je da okrivljeni mora imati branioca ako je zadržan ili mu je zabranjeno da napušta stan ili je pritvoren – od lišenja slobode, pa do pravnosnažnosti rešenja o ukidanju mere.

Odredbom člana 294. stav 1. ZKP propisano je da lice uhapšeno u skladu sa članom 291. stav 1. i članom 292. stav 1. tog zakonika, kao i osumnjičenog iz člana 289. stav 1. i 2. Zakonika, javni tužilac može izuzetno zadržati radi saslušanja najduže 48 časova od časa hapšenja, odnosno odazivanja na poziv. Stavom 2. navedenog člana propisano je da o zadržavanju javni tužilac ili, po njegovom odobrenju, policija odmah, a najkasnije u roku od 2 časa od kada je osumnjičenom saopšteno da je zadržan, donosi i uručuje rešenje, dok je stavom 5. navedenog člana propisano da osumnjičeni mora imati branioca čim organ postupka iz stava 2. ovog člana donese rešenje o zadržavanju.

Iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljena AA zadržana u trajanju do 48 sati na osnovu člana 294. st. 1. i 2. ZKP (prema rešenju MUP-a RS – Uprava granične policije RCGP, SGP Prijepolje Ku 13176/23 i Ls – 23/23 od 12.03.2023. godine), pri čemu se okrivljenoj zadržavanje ima računati od 12.03.2023. godine od 00,30 časova, kada je uhapšena, kao i da je tom prilikom okrivljenoj obezbeđen branilac po službenoj dužnosti – advokat Amil Bukvić. Iz spisa predmeta proizlazi i da je odmah nakon donošenja ovog rešenja, isto uručeno okrivljenoj, te da joj je uručen i primerak obrasca o pravima i dužnostima zadržanog lica, kao i da joj je obezbeđen i prevodilac za ukrajinski jezik Natalija Stanković.

Nadalje, iz spisa predmeta proizlazi da je okrivljena AA saslušana u prostorijama UPRS – Direkcija policije, Uprava granične policije – SGP Prijepolje dana 12.03.2023. godine, o čemu je u skladu sa članom 289. stav 3. ZKP obavešten javni tužilac Osnovnog javnog tužilaštva u Prijepolju, koji je saslušanje poverio policiji. Iz ovog zapisnika proizlazi i da je okrivljena saslušana u prisustvu prevodioca za ukrajinski jezik Natalije Stanković i branioca po službenoj dužnosti - advokata Amila Bukvića, sa čijim angažovanjem se saglasila, te izjavila da pristaje da u predistražnom postupku da svoj iskaz u prisustvu ovog branioca, da je saslušanje započeto u 03,00 časova i da je završeno u 03,30 časova, a na koji zapisnik ni okrivljena, a ni njen branilac nisu imali primedbi.

Kod napred navedenog, Vrhovni sud nalazi da okrivljenoj AA nije povređeno pravo na odbranu, odnosno nije povređena odredba člana 74. tačka 3) ZKP, obzirom da je okrivljena već prilikom prvog saslušanja imala branioca po službenoj dužnosti – advokata Amila Bukvića. Pri tome je bez značaja navod branioca – da je okrivljena „faktički lišena slobode“ između 15,00 i 16,00 časova 11.03.2023. godine, nakon završetka granične provere vozila okrivljene na graničnom prelazu, imajući u vidu da u konkretnom slučaju nijedna procesna radnja protiv okrivljene nije preduzeta do 12.03.2023. godine, kada je počelo saslušanje okrivljene u prisustvu branioca po službenoj dužnosti.

Kako, dakle, u konkretnom slučaju nije došlo do povrede prava na odbranu okrivljene AA, odnosno do povrede odredaba člana 74. tačka 3) ZKP, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene – advokata Marije Vranješ, to je podneti zahtev u ovom delu odbijen kao neosnovan.

Neosnovano se istim zahtevom ističe i da su nižestepene presude donete uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, jer su zasnovane na nezakonitim dokazima.

S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je pregled stvari i vozila okrivljene od strane policijskih službenika nezakonit, obzirom da je pretres predmetnog automobila izvršen u prisustvu dva policijska službenika, a ne u prisustvu dva punoletna nepristrasna svedoka.

Suprotno stavu branioca, Vrhovni sud nalazi da nižestepene presude nisu zasnovane na nezakonitim dokazima.

Naime, iz izveštaja MUP-a RS – Područna policijska uprava Prijepolje, OKP Prijepolje od 13.03.2023. godine proizlazi da su policijski službenici PU Prijepolje postupili po naredbi za pretresanje sudije za prethodni postupak Osnovnog suda u Prijepolju Kpp Pov 13/23 od 12.03.2023. godine, kojom prilikom su izvršili pretresanje vozila marke „Ford“ tip ... kojim je upravljala okrivljena AA, te da prilikom ovog pretresa nisu pronađeni predmeti krivičnog dela ili prekršaja, o čemu je obavešten zamenik OJT u Prijepolju i sudija za prethodni postupak Osnovog suda u Prijepolju.

Imajući u vidu ovu činjenicu – da u vozilu kojim je upravljala okrivljena, prilikom pretresanja, nisu pronađeni predmeti krivičnog dela ili prekršaja, to je očigledno da na ovom dokazu pravnosnažna presuda nije ni zasnovana, već je zasnovana na ostalim dokazima izvedenim u toku postupka.

Stoga je podneti zahtev i u ovom delu, u kojem se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, odbijen kao neosnovan.

Isti zahtev neosnovan je i u delu u kojem se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu se ističe da samo posedovanje falsifikovanih isprava nije dovoljno za zaključak o krivici okrivljene, te da na strani okrivljene ne postoji subjektivni element predmetnog krivičnog dela – namera da takve isprave upotrebi u pravnom saobraćaju, pa kako je okrivljena kritičnom prilikom na graničnom prelazu Gostun upotrebila svoja lična dokumenta, na svoje ime, sa svojom slikom, izdata od strane nadležnog organa njene države porekla, to u njenim radnjama nema elemenata krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, zbog kog je oglašena krivom.

Izloženi navodi zahteva su, po oceni ovoga suda, neosnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 355. stav 1. KZ propisano je da će se zatvorom do tri godine kazniti onaj ko napravi lažnu ili preinači pravu ispravu u nameri da se takva isprava upotrebi kao prava, ili ko lažnu ili preinačenu ispravu upotrebi kao pravu ili je nabavi radi upotrebe, a stavom 2. istog člana propisano je da će se, ako je delo iz stava 1. učinjeno u pogledu javne isprave, testamenta, menice, čeka, javne ili službene knjige ili druge kljige koja se mora voditi na osnovu zakona, učinilac kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina.

Prema stanju u spisima, okrivljena AA je u vreme i na mestu bliže opisanim u izreci, u stanju u kome je bila sposobna da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, nabavila radi upotrebe lažne javne isprave koje se moraju voditi na osnovu zakona, i to 27 ličnih dokumenata drugih lica – pasoše, lične karte i vozačke dozvole Republike Rumunije, Republike Letonije i Republike Bugarske na ime lica bliže navedenih u izreci prvostepene presude, a koje lažne javne isprave su kritičnom prilikom pronađene kod okrivljene od strane policijskih službenika na graničnom prelazu Gostun, te od nje oduzete, pri čemu je okrivljena bila svesna svog dela i htela njegovo izvršenje i nastupanja zabranjene posledice.

Po nalaženju ovoga suda, radnje opisane u izreci pravnosnažne presude, koje je okrivljena AA preduzela kritičnom prilikom, sadrže sva objektivna i subjektivna obeležja produženog krivičnog dela falsifikovanje isprave iz člana 355. stav 2. u vezi stava 1. KZ, kako su pravilno zaključili i nižestepeni sudovi.

Ovo stoga što je okrivljena nabavila predmetne lažne javne isprave koje se moraju voditi na osnovu zakona, radi upotrebe ovih isprava od strane drugih lica, imajući u vidu njihovu brojnost i činjenicu da su u pitanju pasoši, lične karte i vozačke dozvole. Pri tome je bez značaja činjenica na kojoj se insistira u zahtevu branioca – da je okrivljena na graničnom prelazu Gostun upotrebila svoja lična dokumenta, obzirom da je radnja krivičnog dela falsifikovanje isprave ostvarena i ukoliko se lažna isprava upotrebi posredstvom nekog drugog lica, a u kojoj nameri je okrivljena očigledno i nabavila predmetne lažne javne isprave.

Iz navedenih razloga, podneti zahtev odbijen je i u delu u kojem se ukazuje da su nižestepene presude donete uz povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U preostalom delu, isti zahtev odbačen je kao nedozvoljen, odnosno zbog toga što nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, ostalim navodima zahteva branilac okrivljene ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tač. 2) i 3) ZKP, te na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP isticanjem da utvrđene olakšavajuće okolnosti, u odsustvu otežavajućih, sud nije pravilno i u dovoljnoj meri cenio prilikom odmeravanja kazne okrivljenoj. Pored toga, u zahtevu se ističe i da je prvostepeni sud odbio da se u toku postupka kao dokaz izvede DNK analiza, odnosno izuzimanje bioloških tragova sa spornih dokumenata, te da policijski službenici nisu na adekvatan način postupali sa dokaznim materijalom niti su sačinili fotodokumentaciju, zaključujući da nije dokazano da je okrivljena imala kontakt sa predmetnim ispravama, a kojim navodima se ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno na povredu odredaba člana 440. ZKP.

Kako navedene povrede zakona u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju razloge zbog kojih je dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud u ovom delu zahtev branioca okrivljene odbacio kao nedozvoljen.

Najzad, istim zahtevom ističe se i da je prilikom zadržavanja okrivljene učinjena povreda člana 5. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, međutim, kako se prema odredbi člana 484. ZKP uz zahtev mora dostaviti i odluka Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i sloboda okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, koju odluku podnosilac zahteva nije dostavio, to je Vrhovni sud našao da u ovom delu zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene nema zakonom propisan sadržaj.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP u delu u kojem je zahtev odbijen kao neosnovan, te na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP u delu u kojem je zahtev odbačen jer nema zakonom propisan sadržaj, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija,

Snežana Medenica ,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić