Protiv navedenih pravosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog Stanimira Nenadova, advokat Sava Štiklica, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pravnosnažnu drugostepenu presudu, kojom je potvrđena prvostepena presuda i predmet vrati na ponovno suđenje drugostepenom sudu pred potpuno izmenjenim većem, kao i da odredi da se izvršenje pravnosnažne presude odloži ili prekine.

Vrhovni kasacioni sud je, nakon ispitivanja podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti u smislu odredbi člana 487. ZKP, dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu branioca okrivljenog, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stanimira Nenadova, je neosnovan.

Branilac okrivljenog Stanimira Nenadova, u zahtevu navodi da su sudija Snježana Leković, kao predsednik veća i sudije Milorad Dedić i Savo Đurđić, kao članovi veća, doneli rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 603/21 od 29.04.2021. godine, kojim je odbijena žalba na rešenje o produženju pritvora prema okrivljenom, da bi nakon toga ove sudije u istom sastavu veća, donele pobijanu drugostepenu presudu kojom je potvrđena prvostepena presuda i ovaj okrivljeni oglašen krivim i osuđen zbog krivičnog dela iz člana 206. stav 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika. Prema stavu branioca, imenovane sudije morale su biti izuzete prilikom donošenja meritorne odluke po žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude, pa kako to nije učinjeno pobijane presude donete su uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP propisano je da ova apsolutno bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti. Odredbom člana 37. stav 1. ZKP propisani su razlozi za obavezno izuzeće sudije, koji ne obuhvataju navedenu procesnu ulogu sudije kao razlog za njegovo obavezno izuzeće. Međutim, u pojedinim situacijama višestrukih procesnih uloga sudije može se pojaviti sumnja u nepristrasnost sudije koja je takvog kvaliteta da zahteva njegovo izuzeće od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke (presude) o krivici okrivljenog za izvršeno krivično delo, što znači da postojanje navedene bitne povrede odredaba krivičnog postupka u svakom konkretnom slučaju predstavlja faktičko pitanje.

Kada je u pitanju učestvovanje sudija u donošenju odluke o pritvoru (u konkretnom slučaju odlučivanje o postojanju razloga za produženje pritvora), radi se o oceni tzv. funkcionalne nepristrasnosti o čemu postoji bogata sudska praksa Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Suprotno suštinskim navodima zahteva da je kod imenovanih sudija, koje su rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 603/21 od 29.04.2021. godine, odlučivale u krivičnom postupku o žalbi na rešenje o produženju pritvora prema okrivljenom Stanimiru Nenadovu, a zatim u drugostepenom postupku, o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, kojom je ovaj okrivljeni oglašen krivim i osuđen, stvoreno „predubeđenje“ o krivici okrivljenog i da je na taj način narušena pretpostavka nepristrasnosti tih sudija, zbog čega je trebalo da budu izuzeti od sudijske dužnosti prilikom donošenja odluke po žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom odlučivanja o krivici istog okrivljenog. To proizilazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija prethodno u krivičnom postupku donosio odluke u predmetu, uključujući odluke vezane za pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan. Ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30; Sainte-Marie protiv Francuske, stav 32; Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog, dakle proizilazi da po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće, zavisi od toga, da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske (od 15.01.2015. godine - Predstavka broj 68955/11) Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije, u pogledu manjka nepristrasnosti sudije, u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakonu o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, ocena postojanja osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. Nadalje, u ovoj odluci Evropski sud za ljudska prava ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za donošenje odluke o krivici okrivljenog. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv okrivljenog za izvršenje krivičnog dela; dok prilikom donošenja odluke o njegovoj krivici mora proceniti jesu li dokazi koji su izneti i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi okrivljenog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br. 30865/96, stav 55:, 20. decembra 2005. godine).

Dakle, po nalaženju Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, koje dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost.

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Vrhovni kasacioni sud nalazi da sama činjenica da su sudija Snježana Leković, kao predsednik veća i sudije Milorad Dedić i Savo Đurđić, kao članovi veća, a koji su doneli pobijanu drugostepenu presudu, kojom je potvrđena prvostepena presuda, kojom je okrivljeni Stanimir Nenadov oglašen krivim i osuđen, učestvovali samo jednom u donošenju odluke kojom je odbijena žalba branioca ovog okrivljenog izjavljena protiv rešenja o produženju pritvora (u kom odlučivanju se uopšte nisu bavili pitanjem krivice okrivljenog), ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici okrivljenog, konkretno kod donošenja pobijane pravnosnažne drugostepene presude, zbog čega njenim donošenjem nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kako se to neosnovano tvrdi u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Stanimira Nenadova, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev branioca okrivljenog odbio kao neosnovan i doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić