Istom presudom okrivljeni su obavezani da solidarno plate troškove krivičnog postupka.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 46/23 od 06.09.2023. godine odbijene su kao neosnovane žalbe OJT u Somboru i branilaca okrivljenih, a presuda Osnovnog suda u Somboru k 34/2018 od 27.10.2022. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahteve za zaštitu zakonitosti su podneli:

- branilac okrivljenih AA i BB – advokat Ivana Delića, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, ali iz obrazloženja zahteva proizilazi da ga podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljene oslobodi od optužbe ili ih ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje;

- branilac okrivljenog VV – advokat Željko Gvojić, zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili ih ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevima, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB – advokata Ivane Delić i branioca okrivljenog VV – advokata Željka Gvojića su neosnovani u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, a zahtev branioca okrivljenih AA i BB i u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok su u ostalom delu zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, nedozvoljeni.

Branilac okrivljenih AA i BB – advokat Ivana Delić u podnetom zahtevu, ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP navodi da je sud pogrešno primenio odredbe Zakona o porezu na dohodak građana koji je bio na snazi do 01.01.2014. godine, jer je poreske obaveze čije se plaćanje izbegava posmatrao zbirno u toku jedne kalendarske godine, iako je u vreme izvršenja krivičnog dela koje se stavlja na teret okrivljenom AA, a delom i okrivljenom BB u delu perioda koji se odnose na 2014. godinu, na snazi bio Zakon o porezu na dohodak građana ( Sl.Glasnik RS br.108/2013) sa početkom primene od 01.01.2014. godine, pa je ovaj zakon morao biti primenjen i to odredba člana 101. kojom je propisano da se porez po odbitku iz člana 99. ovog zakona za svakog obveznika i za svaki pojedinačno isplaćeni prihod obračunava i uplaćuje u mometnu isplate prihoda. Shodno tome, prema navodima branioca, radnja izvršenja predmetnog krivičnog dela ne treba da se posmatra u periodu od jedne fiskalne godine, već je obračunski period jedan mesec, te se nisu mogli sabirati pojedinačni iznosi poreskih obaveza.

Ove navode branioca okrivljenih Vrhovni sud ocenjuje neosnovanim, imajući u vidu da radnju krivičnog dela iz člana 229a stav 3. KZ predstavlja neuplaćivanje iznosa koji je od strane odgovornog lica obračunat na ime poreza po odbitku, odnosno doprinosa za obavezno socijalno osiguranje po odbitku, na propisani uplatni račun javnih prihoda a obračunat iznos prelazi 7.500.00,00 dinara.

Dakle, kvalifikovani oblik ovog krivičnog dela postoji kada ukupan iznos obračunatih dažbina prelazi iznos od 7.500.000,00 dinara (što je slučaj u ovom predmetu) i nije bitan obračunski period, što bi svakako bilo od značaja kod krivičnog dela poreska utaja, a o čemu se radi u predmetu Vrhovnog kasacionog suda Kzz 3/21, na koji se branilac poziva u zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Branilac okrivljenih AA i BB u daljem obrazloženju povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, kao i branilac okrivljenog VV navode da je pravnosnažnim presudama povređen zakon iz razloga što sud nije primenio najblaži zakon prema okrivljenima, a imajući u vidu izmene Krivičnog zakonika u Službenom glasniku RS br.121/2012, jer se u određenom delu perioda izvršenja krivičnog dela doprinosi za zdravstveno osiguranje i doprinosi za nezaposlenost nisu smatrali porezima u smislu člana 99. tada važećeg Zakona o porezu na dohodak građana.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 229a stav 1. Krivičnog zakonika („Sl.glasnik RS, br. 72/09, koji se primenjivao od 11.09.2009. godine do 31.12.2012. godine) je bilo propisano da krivično delo neuplaćivanje poreza po odbitku vrši odgovorno lice u pravnom licu - poreskom platcu, kao i preduzetnik - poreski platac koji, u nameri da ne plati porez, ne uplati na propisani uplatni račun javnih prihoda iznos koji je obračunat na ime poreza po odbitku.

Odredbom člana 229a stav 1. Krivičnog zakonika („Sl.glasnik RS, br. 121/129, koji se primenjivao od 01.01.2013. godine do 28.02.2018. godine) je bilo propisano krivično delo neuplaćivanje poreza po odbitku koje vrši odgovorno lice u pravnom licu - poreskom platcu, kao i preduzetnik - poreski platac koji, u nameri da izbegne plaćanje poreza po odbitku, doprinosa za obavezno socijalno osiguranje po odbitku ili drugih propisanih dažbina, ne uplati iznos koji je obračunat na ime poreza po odbitku, odnosno doprinosa za obavezno socijalno osiguranje po odbitku, na propisani uplatni račun javnih prihoda ili ne uplati druge propisane dažbine.

Iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da su krivična dela vršena tokom 2013. i 2014. godine, pa sve do 16.01.2017. godine, dakle u vreme važenja Krivičnog zakonika („Sl.glasnik RS, br. 121/129) koji se primenjivao od 01.01.2013. godine do 28.02.2018. godine kojim su doprinosi za obavezno socijalno osiguranje ulazili u zakonski opis krivičnog dela neuplaćivanje poreza po odbitku iz člana 229a stav 1. KZ, pa su samim tim suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, od strane ovoga suda, ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljenih AA i BB u podnetom zahtevu ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP navodeći da u radnjama okrivljenih nema zakonskih obeležja krivičnog dela neuplaćivanje poreza po odbitku iz člana 229a stav 3. u vezi stava 1. KZ.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Činjenični opis krivičnih dela utvrđen u izreci pravnosnažne presude sadrži sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja po jednog krivičnog dela neuplaćivanje poreza po odbitku iz člana 229a stav 3. u vezi stava 1. KZ. Naime, u izreci presude je navedeno da je okrivljeni AA, u vreme, mestu i na način bliže opisan u izreci presude, „kao odgovorno lice u pravnom licu, poreskom placu, a.d. „GG“, u svojstvu generalnog direktora ovog privrednog društva, odgovoran za zakonitost rada i poslovanje istog društva, sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan da je njegovo delo zabranjeno u nameri da izbegne plaćanje poreza po odbitku, doprinosa za obavezno socijalno osiguranje po odbitku i drugih propisanih dažbina naložio i tako odobrio da se radnicima u privrednom društvu, isplati neto zarada u iznos od 205.100.482,60 dinara, koji su radnici ostvarili za period mart 2014. godine – novembar 2016. godine, što je i učinjeno i to posredno putem više ugovora o pozajmici, prethodno zaključenih, upravo radi ove islate..., već je ovakvo plaćanje u privrednom društvu tretirano kao način isplate neto zarade zaposlenima... ali je pri tom okrivljeni naložio i tako odobrio, da se istovremeno na tako isplaćene neto zarade, ne uplati na propisani uplatni račun javnih prihoda, iznos koji je u privrednom društvu obračunat na ime poreza i doprinosa po odbitku..., čime je oštećen budžet RS za iznos obračunatog, a neuplaćenog poreza po odbitku..., sve u ukupnom iznosu od 128.303.495,86 dinara...“ a okrivljeni BB , u vreme, mestu i na način bliže opisan u izreci presude, „kao odgovorno lice u pravnom licu, poreskom placu, a.d. „GG“ - u restruktuiranju, u svojstvu generalnog direktora ovog privrednog društva, ... sposoban da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima, svestan da je njegovo delo zabranjeno u nameri da izbegne plaćanje poreza po odbitku, doprinosa za obavezno socijalno osiguranje po odbitku i drugih propisanih dažbina, naložio i tako odobrio da se radnicima u privrednom društvu, isplati neto zarada u iznos od 32.197.350,40, koji su radnici ostvarili za period oktobar 2013. godine – februar 2014. godine,...ali je pri tom okrivljeni naložio i tako odobrio, da se istovremeno na tako isplaćene neto zarade, ne uplati na propisani uplatni račun javnih prihoda, iznos koji je u privrednom društvu obračunat na ime poreza i doprinosa po odbitku,.... čime je oštećen budžet RS za iznos obračunatog, a neuplaćenog poreza po odbitku ... a sve u ukupnom iznosu od 20.028.853,00 dinara.“

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih u preostalom delu su nedozvoljeni.

Branilac okrivljenih AA i BB u preostalom delu zahteva osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, dajući sopstvenu ocenu izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama navodeći da je sud pogrešno izveo zaključak o postojanju namere da se izbegne plaćanje poreza i doprinosa na strani okrivljenih jer je iz utvrđenog činjeničnog stanja i svih dokaza nesporno da je poreski platac bio u postupku restruktuiranja na osnovu odluke nadležnih organa, koje restruktuiranje je trajalo sve do privatizacije preduzeća, a da je Zakonom o privatizaciji propisano da su Poreska uprava, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje i dr. dužni da otpuste dug prema subjektu privatizacije u celini i svoje potraživanje namire iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala subjekta. Na ovaj način se zahtevom ukazuje na pogrešno utvrđeno činjenično stanje u pogledu subjektivnog elementa krivičnog dela, odnosno namere da se izbegne plaćanje poreza i doprinosa. Pored navedenog, branilac okrivljenih ističe i povredu člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP jer su izreka i obrazloženje pravnosnažnih presuda nejasni i protivrečni dokazima izvedenim na glavnom pretresu.

Navedene povrede zakona ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud u ovom delu, zahtev branioca okrivljenih AA i BB ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog VV u preostalom delu zahteva takođe osporava činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnim presudama, dajući sopstvenu ocenu dokaza koja je drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama navodeći da okrivljeni nije bio odgovorno lice tog jednog dana, jer je generalni direktror, čiji je okrivljeni, prema pravnosnažnoj presudi, bio pomoćnik bio razrešen te funkcije. Prema mišljenju branioca kod okrivljenog nije bilo namere da se izbegne plaćanje poreza jer su sva zaposlena lica, pa i okrivljeni, znala da je privredni subjekt u procesu restruktuiranja i da je subjekat privatizacije i znali su da dug po osnovu neplaćenih poreza i doprinosa koji nastane do momenta prodaje kapitala tog pravnog lica treba biti u celini otpisan.

Navedena povreda zakona ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud u ovom delu, zahtev branioca okrivljenog VV ocenio nedozvoljenim.

U preostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog VV ukazuje na povrede zakona učinjene na štetu okrivljenih AA i BB, čiji nije izabrani branilac i ne zastupa ih u postupku pred Vrhovnim sudom po podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti, a kako branilac može podneti zahtev za zaštitu zakontosti isključivo u pogledu povreda zakona učinjenih na štetu okrivljenog koji ga je ovlastio na podnošenje zahteva, to je i u ovom delu zahtev branioca okrivljenog VV, od strane ovoga suda, ocenjen kao nedozvoljen.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede zakona, na koje se neosnovano ukazuje zahtevima za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB – advokata Ivane Delić i branioca okrivljenog VV – advokata Željka Gvojića, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev branioca okrivljenih u odnosu na povrede zakona navedene u izreci presude odbio kao neosnovane, dok je u ostalom delu zahteve odbacio kao nedozvoljene, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Milena Rašić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković