U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Miroljuba Tomića, predsednika veća, Tatjane Vuković, Slobodana Velisavljevića, Bojane Paunović i Aleksandra Stepanovića, članova veća, sa savetnikom Irinom Ristić, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljenog AA, zbog krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i dr, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Tihomira Dimkovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 30K 419/23 od 30.10.2023. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kž1. 451/23 od 03.07.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 15.10.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA – advokata Tihomira Dimkovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 30K 419/23 od 30.10.2023. godine i Višeg suda u Zrenjaninu Kž1. 451/23 od 03.07.2024. godine, u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 2) Zakonika o krivičnom postuku, dok se u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti ODBACUJE kao nedozvoljen.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Zrenjaninu 30K 419/23 od 30.10.2023. godine okrivljeni AA oglašeni je krivim zbog izvršenja:

- krivičnog dela polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci koja će se izvršavati u prostorijama u kojima stanuje u ..., ulica ... uz primenu mere elektronskog nadzora s tim što okrivljeni ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, a ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko šest časova ili dva puta u trajanju do šest časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje, sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u Zavodu za izvršenje kazne zatvora. U kaznu zatvora uračunato mu je i vreme provedeno u zadržavanju od 15.01. do 16.01.2023. godine

- krivičnog dela proganjanje iz člana 138a stav 1. tačka 1) i 2) KZ i osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 150.000,00 dinara, koju je dužan da plati u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, a ukoliko to ne učini u ostavljenom roku ista će biti zamenjena kaznom zatvora tako što će za svakih započetih 1.000,00 dinara novčane kazne sud odrediti jedan dan kazne zatvora, s tim da kazna zatvora ne može biti duža od 6 meseci.

Prema okrivljenom je izrečena mera bezbednosti zabrana daljeg uznemiravanja oštećene i odlučeno je o imovinskopravnom zahtevu oštećene i troškovima krivičnog postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Presudom Višeg suda u Zrenjaninu Kž1. 451/23 od 03.07.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe branilaca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu 30K 419/23 od 30.10.2023. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Tihomir Dimković, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja označava povredu zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, koju obrazlaže navodima da nižestepeni sudovi pojedine radnje okrivljenog za isti vremenski period prema istoj maloletnoj oštećenoj kvalifikuju kao dva krivična dela, iako se radnje okrivljenog mogu kvalifikovati samo kao jedno produženo krivično delo, posebno imajući u vidu da se pod tačkom dva izreke presude opisuju radnje koje se ne mogu kvalifikovati kao radnje proganjanja, već samo kao radnje polnog uznemiravanja. Okrivljeni je duži vremenski period od perioda koji se opisuje u kontaktu sa maloletnom oštećenom uzimajući u obzir njihovu rodbinsku povezanost, te je on i ranije imao komunikaciju sa oštećenom putem sredstava komunikacije i neposredno, pa samim tim se njegove radnje ne mogu kvalifikovati kao radnje u cilju fizičkog približavanja, niti je on preduzimao radnje da protiv volje maloletne uspostavlja kontakt putem sredstava komunikacije, jer su oni imali kontakt i pre decembra 2022. godine. Dalje se navodi da, ukoliko bi se prihvatio stav prvostepenog i drugostepenog suda da se radnje okrivljenog kvalifikuju kao radnje proganjanja iz člana 138a stav 1. tačka 1) i 2) KZ, a na način kako je to opisano pod tačkom dva izreke presude, onda je i radnje opisane pod tačkom jedan izreke presude trebalo kvalifikovati takođe kao radnje proganjanja. Prema stavu odbrane, radnje okrivljenog, a uzimajući u vidu sve napred navedeno kao i subjektivna i objektivna obeležja mogu se kvalifikovati samo kao jedno produženo krivično delo, a ne kako je to učinjeno u pravnosnažnoj presudi.

Iznete navode zahteva, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane, a ovo iz sledećih razloga:

Prvostepeni sud je u izreci presude opisao radnje okrivljenog AA u odnosu na krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ „polno uznemiravao maloletnu oštećenu BB iz ... na taj način što je prišao maloletnoj oštećenoj BB i počeo je da je mazi po vratu, govoreći joj da je najlepša na svetu, gledajući je strasno u lice, da bi dana 04.01.2023. godine u ... ... prišao maloletnoj oštećenoj BB, sa obe ruke je stisnuo uz sebe i rekao gde god sada ide da će ići sa njim, da bi potom u putničkom vozilu dok je vozio maloletnu oštećenu BB ka igraonici, pitao iz kog razloga je tako bezobrazno lepa i stavio je svoju ruku na njenu butinu i u toku vožnje pružio otvorenu šaku kako bi maloletna oštećena BB stavila svoju ruku na njegovu, te je mimo volje maloletne oštećene BB uzeo njenu šaku isprepletao prste poljubio šaku i nastavio da vozi kola pri čemu je takvo ponašanje okrivljenog kod maloletne oštćene izazvalo strah, neprijateljsko ponižavajuće i uvredljivo okruženje, ...“. U izreci prvostepene presude opisane su i radnje okrivljenog u odnosu na krivično delo proganjanje iz člana 138a stav 1. tačka 1) i 2) KZ „uporno preduzimao radnje u cilju fizičkog približavanja oštećenoj maloletnoj BB iz ..., protivno njenoj izričitoj volji tako što je nastojao da sa njom uspostavi kontakt i neposredno i putem sredstava komunikacije i to tako što je sa svog mobilnog telefona putem različitih društvenih mreža i aplikacija: viber, whatsapp i instagram slao joj poruke, tražeći da se sastanu...“.

Prema tome, u radnjama okrivljenog koje su opisane u izreci pravnosnažne presude koja se zahtevom za zaštitu zakonitosti pobija opisana su dva krivična dela i to krivično delo proganjanje iz člana 138a stav 1. tačka 1) i 2) Krivičnog zakonika i krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ. U konkretnom slučaju, u pitanju su dva krivična dela, jer se radi o različitoj radnji, posledici, a i krivičnopravnoj zaštiti. Naime, krivično delo proganjanje iz člana 138a KZ spada u krivična dela protiv slobode i prava čoveka i građanina, dok krivično delo polno uznemiravanje iz člana 182a stav 2. u vezi stava 1. KZ spada u krivična dela protiv polnih sloboda. Krivična dela protiv slobode i prava čoveka i građanina kao zaštitni objekt imaju slobode i prava čoveka i građanina, dok krivična dela protiv polne slobode imaju drugi zaštitni objekt, a to je pravo na seksualno samoopredeljenje.

Stoga je pravilna ocena prvostepenog i drugostepenog suda da u radnjama opisanim u izreci presude stoje obeležja dva krivična dela, te su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da je u pitanju jedno produženo krivično delo, ocenjeni kao neosnovani.

Pored toga, branilac u zahtevu, ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonit dokaz označava zapisnik o ispistivanju svedoka pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Zrenjaninu Kt 91/2023 od 14.06.2023. godine. Međutim, navedenu povredu zakona branilac obrazlaže navodima da je pred Osnovnim javnim tužilaštvom u kojem je javnost isključena i u kojem se svaki svedok ispituje ponaosob i bez prisustva ostalih svedoka, prilikom ispitivanja maloletne sada punoletne BB bio prisutan i njen otac.

Na opisani način, po stavu Vrhovnog suda, branilac okrivljenog samo formalno označava povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, a koja je zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, dok u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 98. ZKP.

Međutim, kako povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 98. ZKP ne predstavlja zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, u smislu člana 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni sud zahtev za zaštitu zakonitosti, u navedenom delu, ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                       Miroljub Tomić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković