Istom presudom, prema okrivljenom je članom 85. KZ izrečena mera bezbednosti – zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti u trajanju od pet godina i to poziva, dužnosti i delatnosti odgovornog lica u pravnom licu, preduzetnika ili lica koje ima ovlašćenje i dužnost vezano za raspolaganje i korišćenje, upravljanje, rukovanje ili čuvanje imovine subjekta privrednog poslovanja.

Na osnovu člana 258. stav 4. ZKP usvojen je imovinskopravni zahtev oštećene „BB“ DOO iz Novog Sada, pa je okrivljeni obavezan da oštećenoj naknadi štetu u iznosu od 1.741.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 11.05.2022. godine pa do konačne isplate, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Pored toga, okrivljeni je obavezan da naknadi troškove krivičnog postupka, o čijoj visini će sud odlučiti naknadno posebnim rešenjem, kao i sudskog paušala u iznosu od 5.000,00 dinara, u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 834/23 od 25.10.2023. godine, odbijene su kao neosnovane žalba VJT u Novom Sadu Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije i branioca okrivljenog AA, a prvostpena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Nikola Avrić, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP i povrede zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 33. KZ i 223. KZ, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev, preinači ili ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Vrhovnom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet te je nakon ocene navoda zahteva, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP u vezi člana 37. stav 1. tačka 1) do 4) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu ističe da je u donošenju drugostepene presude koja se pobija zahtevom, učestvovalo veće od troje sudija Apelacionog suda u Novom Sadu i to sudije Snježana Leković, predsednik veća, Dejan Terzić i Zoran Paripović, članovi veća, u predmetu Kž1 834/23 od 25.10.2023. godine, a da su sudije Snježana Leković i Dejan Terzić, morale biti izuzete od meritornog odlučivanja, iz razloga što su navedene sudije učestvovale u drugom stepenu po žalbi izjavljenoj na rešenje o produženju pritvora u predmetu Kž2 898/23 od 16.06.2023. godine i to sudije Snježana Leković, kao predsednik veća a sudija Dejan Terzić, kao član veća. Branilac se u zahtevu poziva na odredbe člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i član 32. stav 1. Ustava RS, kao i odredbe člana 37. stav 1. ZKP, koje garantuju nepristrasan i nezavisan sud. Na ovakav način je,po navodima branioca, kod dvoje članova drugostepenog veća, pre nego što su meritorno odlučivali povodom žalbe na pobijanu presudu, stvoreno predubeđenje u odnosu na krivično delo i okrivljenog, a što predstavlja obavezan osnov za izuzeće.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Iz spisa predmeta proizlazi da je pobijana presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 834/23 od 25.10.2023. godine, doneta u veću sastavljenom od sudija Snježane Leković, predsednika veća i sudija Dejana Terzića i Zorana Paripovića, članova veća.

Prema stanju u spisima predmeta, rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu, Kž2 898/23 od 16.06.2023. godine, koje je donelo veće sastavljeno od sudija, Snježane Leković, predsednika veća i sudija Dejana Terzića i Đurđine Bjelobabe članova veća, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kv Po4 82/23 od 19.05.2023. godine, kojim je prema okrivljenom AA produžen pritvor, u kom se nalazi po rešenju sudije za prethodni postupak Višeg suda u Novom Sadu Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije Kpp Po4 56/22 od 16.11.2022. godine kada mu je određen pritvor na osnovu odredbe člana 211. stav 1. tačka 3) ZKP.

Radi očuvanja standarda nezavisnog i nepristrasnog suda i prava na pravično suđenje, garantovanih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u Zakoniku o krivičnom postupku odredbom člana 37. propisani su razlozi za izuzeće sudija.

Odredbom člana 37. stav 1. ZKP, propisano je da će sudija biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu, ukoliko je u tom predmetu u određenom odnosu sa okrivljenim (tačka 1) 2) i 3)) ili kada je imao određene procesne uloge u istom predmetu (tačka 4)... ako je u istom predmetu postupao kao sudija za prethodni postupak ili odlučivao o potvrđivanju optužnice i učestvovao u donošenju meritorne odluke o optužbi koja se pobija žalbom ili vanrednim pravnim lekom ili je učestvovao u postupku kao tužilac, branilac, zakonski zastupnik ili punomoćnik oštećenog odnosno tužioca, ili je saslušan kao svedok ili kao veštak – odnosno kada nisu ispunjene formalne pretpostavke nepristrasnosti sudije, dok je stavom 2. istog člana, propisana mogućnost izuzeća, ukoliko postoje okolnosti koje izazivaju sumnju u njegovu nepristrasnost. Dakle, ustanova izuzeće u krivičnom postupku uvedena je u cilju obezbeđenja pretpostavki nepristrasnosti sudije.

Odredbom člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, propisano je da ova bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija porotnik koji se morao izuzeti.

Suprotno navodima zahteva da je kod sudija, koje su odlučivale u krivičnom postupku o pritvoru protiv okrivljenog, a zatim u krivičnom postupku u kome je doneta meritorna odluka, stvoreno „predubeđenje“, kako u odnosu na krivično delo tako i u odnosu na okrivljenog, koje je takvog kvaliteta i značaja da je učešće tog sudije u donošenju meritorne odluke u tom istom predmetu svakako determinisano prethodnim odlučivanjem o pritvoru prema okrivljenom, po nalaženju ovog suda, ne može se prihvatiti stav da svako odlučivanje sudije o pritvoru prema okrivljenom nužno narušava pretpostavku nepristrasnosti tog sudije prilikom meritornog odlučivanja. To proizlazi i iz prakse Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda Srbije.

Prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, ne može se smatrati da sama činjenica što je sudija u krivičnom postupku donosio odluke i pre suđenja u pojedinom predmetu, uključujući odluke vezane uz pritvor, opravdava strah da nije nepristrasan, ono što je važno su opseg i priroda tih odluka (Fey protiv Austrije, stav 30, Sainte – Marie protiv Francuske, stav 32, Nortier protiv Holandije, stav 33). Kada odluke o produženju pritvora zahtevaju „vrlo visok stepen jasnoće“ u pogledu krivice okrivljenog, Evropski sud za ljudska prava je našao kako može izgledati da je nepristrasnost postupajućih sudija podložna sumnji te da se bojazan podnosioca zahteva u tom pogledu može smatrati objektivno opravdanom (Hauschildt protiv Danske, stav 49-52).

Iz navedenog proizlazi da po pravilu učestvovanje sudije u donošenju odluke o pritvoru prema okrivljenom u istom predmetu ne predstavlja razlog za njegovo izuzeće prilikom odlučivanja o krivici u odnosu na istog okrivljenog, već postojanje predubeđenja kao razloga za njegovo izuzeće zavisi od toga da li je prilikom odlučivanja o pritvoru zauzeo jasan stav o krivici okrivljenog ili nije, dakle, radi se o faktičkom pitanju u svakom konkretnom slučaju.

U predmetu Dragojević protiv Hrvatske, predstavka broj 68955/11, Evropski sud za ljudska prava je našao da nije došlo do povrede člana 6. stav 1. Konvencije u pogledu manjka nepristrasnosti sudije u slučaju kada je pre početka glavnog pretresa četiri puta od strane vanpretresnog veća produžen pritvor okrivljenom, pri čemu je član tog veća u sva četiri slučaja bio i sudija koji je kasnije kao predsednik veća učestvovao u donošenju prvostepene presude prema istom okrivljenom, iako je i prema Zakoniku o kaznenom postupku Republike Hrvatske jedan od uslova za odlučivanje o pritvoru, postojanje osnovane sumnje o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog. U navedenoj odluci Evropski sud ističe da pitanja na koja sudija mora odgovoriti pri donošenju odluka o pritvoru nisu ista kao ona pitanja koja su odlučujuća za njegovu pravnosnažnu presudu. Prilikom odlučivanja o pritvoru i donošenja drugih predpretresnih odluka te vrste, sudija po kratkom postupku ocenjuje dostupne podatke kako bi utvrdio postoji li osnov za sumnju protiv optuženog za izvršenje krivičnog dela, dok prilikom donošenja odluke na kraju suđenja mora proceniti jesu li dokazi koji su izneseni i o kojima se raspravljalo pred sudom dovoljni da bi optuženog sud oglasio krivim. Sumnja i formalno proglašenje krivice ne mogu se tretirati kao da su istovetni (Jasinski protiv Poljske, br.30865/96, stav 55, 20.decembra 2005. godine).

Po stavu Evropskog suda za ljudska prava, ocena postojanja zakonskih uslova za određivanje i produženje pritvora koja uključuje i ocenu postojanja „osnovane sumnje“ o izvršenju krivičnog dela od strane okrivljenog, ne može predstavljati formiranje stava sudije o krivici tog istog okrivljenog ili kazni koju mu treba odrediti, odnosno „predubeđenje“ sudije, kako to u zahtevu tvrdi branilac okrivljenog, a koje dovodi u sumnju njenu nepristrasnost.

Po nalaženju Vrhovnog suda, sama konstatacija o postojanju „osnovane sumnje“ u rešenju kojim se odbija žalba o produženju pritvora Kž2 898/23 od 16.06.2023. godine, u čijem donošenju su učestvovale sudija Snježana Leković, kao predsednik veća i sudija Dejan Terzić, kao član veća, ne ukazuje da su te sudije izrazile visok stepen jasnoće u pogledu krivice okrivljenog AA i ne dovodi u pitanje pretpostavku nepristrasnosti ovih sudija kod odlučivanja o krivici okrivljenog, konkretno kod donošenja drugostepene odluke Kž1 834/23 od 25.10.2022. godine, zbog čega se ocenjuju kao neosnovani navodi zahteva branioca okrivljenog kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP.

Pored toga, branilac okrivljenog AA u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 33. KZ i 223. KZ, navodima da u izreci prvostepene presude nije navedeno koje protivpravne radnje je preduzeo okrivljeni AA. Po stavu branioca, okrivljeni nije mogao biti osuđen za krivično delo izvršeno u saizvršilaštvu sa NN licem, jer isti nije znao niti je mogao znati da će krivično delo biti počinjeno od NN lica.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, po oceni Vrhovnog suda su neosnovani.

Krivično delo iz člana 223. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim, čini onaj ko u obavljanju privredne delatnosti, u nameri da sebi ili drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist, dovede koga lažnim prikazivanjem ili prikrivanjem činjenica u zabludu ili ga održava u zabludi i time navede da nešto učini ili ne učini na štetu imovine subjekta privrednog poslovanja za koje ili u kojem radi ili drugog pravnog lica, dok je stavom 3. propisano da ukoliko je delom iz stav 1. ovog člana pribavljena imovinska korist ili je naneta šteta koja prelazi iznos od milion i petsto hiljada dinara, učinilac će se kazniti strožijom kaznom.

Saizvršilaštvo u smislu odredbe člana 33. Krivičnog zakonika postoji ukoliko više lica, učestvovanjem u radnji izvršenja, sa umišljajem ili iz nehata, zajednički izvrše krivično delo, ili ukoliko ostvarujući zajedničku odluku drugom radnjom sa umišljajem bitno doprinesu izvršenju krivičnog dela.

U izreci prvostepene presude Višeg suda u Novom Sadu Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K Po4 3/23 od 27.07.2023. godine, koja je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 834/23 od 25.10.2023. godine, navedeno je da je okrivljeni AA u vreme i na mestu bliže opisanom u izreci u uračunljivom stanju sa umišljajem….“u obavljanju privredne delatnosti u nameri da sebi pribavi protivpravnu imovinsku korist, kao vlasnik, direktor i odgovorno lice privrednog društva „VV“ doo sa sedištem u Novom Sadu, u zajednici sa NN licima lažnim prikazivanjem činjenica doveo u zabludu GG vlasnika, direktora i odgovornog lica oštećenog preduzeća „BB“ DOO iz Novog Sada i time ga naveo da nešto učini na štetu imovine subjekta privrednog poslovanja u kome radi – oštećenog preduzeća tako što je NN lice putem telefona pozivalo GG lažno se predstavljalo kao AA direktor i vlasnik preduzeća „VV“ doo, navodeći da to preduzeće ima na prodaju goveđe mesne nareske koje će isporučiti oštećenom preduzeću odmah po uplati avansa, .... od okrivljenog je naručio 60.000 komada goveđeg mesnog nareska, nakon čega je okrivljeni putem mejla ...@gmail.com poslao predračun 1-5/2022 oštećenoj firmi na količinu od 60.000 goveđeg mesnog nareska po ceni od 27,50 din/kom odnosno ukupno 1.980.000 dinara, nakon čega je GG po označenom predračunu i prethodnom dogovoru i uslovu, koji je odredio okrivljeni – da se pre isporuke robe izvrši avansna uplata robe, dana 09. i 10.05.2022. godine izvršio sa računa svog privrednog društva uplate na tekući račun privrednog društva okrivljenog.... u ukupnom iznosu od 1.741.000 dinara, ... dok je okrivljeni novac od uplaćenog avansa podigao u gotovom u više navrata... sa označenog računa svog privrednog društva i pri tom taj novac nije iskoristio u svrhu poslovanja svog privrednog društva već ga je zadržao za sebe, na koji način je okrivljeni pribavio sebi protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 1.736.600 dinara, a oštećenom privrednom društvu naneo imovinsku štetu u iznosu uplaćenog avansa...“

Učešće okrivljenog se ogleda u tome što je kao direktor putem mejla poslao predračun za robu koju njegovo preduzeće nije imalo na raspolaganju, pa je zatim primio na račun preduzeća, čije je vlasnik, uplatu za tu robu, a nakon toga lično podigao novac koji je zadržao za sebe, kako je navedeno u izreci presude, čime je opisano njegovo učešće kao saizvršioca u radnjama tog krivičnog dela.

Po oceni Vrhovnog suda, preduzimanje međusobno povezanih radnji opisanih u izreci presude, jasno pokazuje da je između okrivljenog i NN lica postojala saglasnost i dogovor da delo vrše zajedno i da je svaki od njih svestan da aktivno učestvuje u izvršenju radnje krivičnog dela sa drugim licem.

Kako su izrekom pravnosnažne presude opisane radnje okrivljenog i NN lica, odnosno postupanje u saizvršilaštvu, to je sud pravilno primenio odredbe člana 223. stav 3. u vezi stava 1. u vezi člana 33. Krivičnog zakonika i okrivljenog oglasio krivim za navedeno delo, pa Vrhovni sud nalazi da donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda nije povređen krivični zakon iz člana 439. tačka 2) ZKP, a na šta se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 4) ZKP, kao ni povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Maša Denić, s.r.                                                                                                                              Biljana Sinanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić