Presudom Višeg suda u Kragujevcu Kž1-345/19 od 17.12.2019.godine odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Kragujevcu i branioca okrivljenog AA i presuda Osnovnog suda u Kragujevcu 9K-1064/18 od 09.07.2019.godine potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog AA, advokat Violeta Bojović, zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti kao osnovan i pobijane presude preinači tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe da je izvršio krivično delo nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi člana 180. stav 1. KZ.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA, u podnetom zahtevu navodi da je pravnosnažnim presudama Osnovnog suda u Kragujevcu i Višeg suda u Kragujevcu učinjena povreda zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer u konkretnom slučaju izreka pravnosnažne presude ne sadrži sve bitne elemente krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. KZ, zbog kojeg je okrivljeni oglašen krivim, obzirom da izreka prvostepene presude, sadrži samo objektivni uslov inkriminacije iz člana 182. KZ ali ne i subjektivni, odnosno ne sadrži da su radnje iz optužnog akta preduzete u cilju zadovoljenja polnog nagona. Po stavu odbrane, zadovoljenje polnog nagona, iako nije eksplicitno sadržano u biću krivičnog dela nedozvoljene polne radnje, ulazi u njen pojam i kao takav mora biti obuhvaćen izrekom presude, te da kod nedostatka ovog bitnog-subjektivnog elementa krivičnog dela, a to da su preduzete radnje u cilju zadovoljenja polnog nagona nema ni krivičnog dela iz člana 182. KZ.

Ovakve navode zahteva za zaštitu zakonitosti po oceni Vrhovnog kasacionog suda ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 182. stav 2. KZ propisano je da ko pod uslovima iz člana 180. stav 1. i člana 181. stav 3. ovog zakonika izvrši neku drugu polnu radnju kazniće se zatvorom od 6 meseci do 5 godina.

Odredbom člana 180. stav 1. KZ propisano je da ko izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin sa detetom kazniće se zatvorom od 5 do 12 godina.

Imajući u vidu citirani zakonski opis bića krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. KZ, citiranu odredbu člana 180. stav 1. KZ (na koju upućuje odredba člana 182. stav 2. KZ), kao i činjenični opis krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljeni u vreme i mestu bliže opisanom u izreci presude izvršio polnu radnju nad detetom na taj način što je prišao maloletnoj oštećenoj koja nije navršila 14 godina, upitao je šta radi, a zatim je uhvatio za zglob desne ruke i privukao sebi pokušavajući da je poljubi i zagrli dotakavši svojim usnama usne maloletne oštećene, sve vreme držeći je za ruku i istovremeno pozivajući je da pođe sa njim u stan kako bi se bolje upoznali, pri čemu je postupao sa umišljajem, u uračunljivom stanju, svestan da je njegovo delo zabranjeno, po nalaženju ovog suda, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljenog AA stiču sva bitna zakonska obeležja krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi člana 180. stav 1. KZ i to kako objektivna u pogledu radnje izvršenja dela, tako i subjektivna obeležja krivičnog dela za koje je pravnosnažno oglašen krivim.

U izreci pobijane pravnosnažne presude, pored objektivnih elemenata, stoji i da je okrivljeni postupao sa umišljajem, iz čega proizlazi da je radnje bliže opredeljene u izreci presude preduzimao sa ciljem zadovoljenja seksualnog nagona. Naime, subjektivna usmerenost radnje izvršenja na pobuđivanje ili zadovoljenje polnog nagona ulazi u sam njihov pojam, zbog čega se ovo krivično delo i može izvršiti samo sa umišljajem. Obzirom na navedeno, umišljaj (koji obuhvata činjenicu da je okrivljeni radnje preduzeo u cinju zadovoljenje polnog nagona) je bitan elemenat krivičnog dela nedozvoljene polne radnje člana 182. stav 2. KZ. Kako je pored navedenog, okrivljeni bio uračunljiv i svestan zabranjenosti svoga dela, stoje i svi subjektivni elementi krivičnog dela nedozvoljene polne radnje iz člana 182. stav 2. u vezi člana 180. stav 1. KZ. Pri tome, stoje navodi branioca da radnje moraju biti preduzete u cilju zadovoljenja polnog nagona i da to nije eksplicitno sadržano u biću krivičnog dela nedozvoljene polne radnje, ali da ulazi u njen pojam. Međutim, po stavu ovog suda, ne stoji navod da kao takav mora biti izričito naveden u izreci presude, već je isti obuhvaćen umišljajem okrivljenog da radnje koje preduzima, preduzima u cilju zadovoljenja seksualnog nagona, o čemu je sud dao detaljne razloge u obrazloženju prvostepene presude na strani 7 stav prvi.

Shodno iznetom, suprotni navodi branioca okrivljenog kojima ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP od strane Vrhovnog kasacionog suda, ocenjeni su kao neosnovani.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev odbio kao neosnovan i odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                       Predsednik veća-sudija

Irina Ristić,s.r.                                                                                                                                                     Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić