Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene, advokat Vladimir Rajić, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, povrede odredbe člana 439. stav 1. tačka 1) i 2) Zakonika o krivičnom postupku i povrede člana 441. stav 4. Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i pobijane presude preinači tako da okrivljenu oslobodi od optužbe ili da optužbu odbije, a privatnu tužilju obaveže da okrivljenoj naknadi troškove krivičnog postupka ili da se pobijane presude ukinu u celini ili samo odluka doneta po redovnom pravnom leku i predmet vrati na ponovnu odluku organu postupka.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), i na sednici veća koju je održao bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet i nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, dok je u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene je ukazao da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, sa obrazloženjem da je privatna krivična tužba na glavnom pretresu održanom dana 25.02.2020. godine preinačena, i to dve godine nakon izvršenog krivičnog dela, te se novom privatnom krivičnom tužbom okrivljenoj stavlja na teret da je privatnu tužilju uvredila rečima koje se razlikuju od reči koje su joj prvobitno stavljene na teret privatnom krivičnom tužbom, odnosno dodate su reči „balavice, je..ću ti mater“, na koji način je po navodima branioca okrivljenoj skoro dve godine nakon izvršenog krivičnog dela (krivično delo izvršeno je dana 25.04.2018. godine) stavljena na teret potpuno drugačija inkriminacija. Samim tim što je, po navodima odbrane, privatna tužilja imala rok od 3 meseca da podnese privatnu krivičnu tužbu nakon dana izvršenja dela ili da u istom tom roku već podnetu krivičnu tužbu preinači, u situaciji kada je privatna krivična tužba preinačena skoro dve godine po isteku navedenog roka, istu je presudom trebalo odbiti, jer je u tom slučaju po stavu sudske prakse reč o novoj privatnoj tužbi podnetoj po isteku zakonskog roka.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da su krivično-pravne radnje koje su okrivljenoj stavljene na teret izvršene dana 25.04.2018. godine, da je privatnom krivičnom tužbom podnetom dana 07.06.2018. godine okrivljenoj stavljeno na teret krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika (KZ) i privatna krivična tužba je izmenjena na glavnom pretresu dana 25.02.2020. godine, te je potom Osnovni sud u Zrenjaninu u ovoj krivično-pravnoj stvari, dana 27.02.2020. godine, doneo presudu.

Odredbom člana 331. stav 6. ZKP, propisano je da će se odredbe o optužnici i ispitivanju optužnice primenjivati shodno i na privatnu tužbu, osim ako se ona podnosi za krivično delo za koje se sprovodi skraćeni postupak, dok je odredbom člana 409. stav 1. ZKP propisano da tužilac može u toku glavnog pretresa, ako oceni da izvedeni dokazi ukazuju da je činjenično stanje drugačije od onog iznetog u optužnici, izmeniti optužnicu ili predložiti da se glavni pretres prekine radi pripremanja nove optužnice.

S obzirom na navedene odredbe, jasno je da je privatni tužilac imao ovlašćenja od trenutka podnošenja privatne tužbe (07.06.2018. godine) pa sve do završetka glavnog pretresa da vrši izmenu privatne tužbe, te je na glavnom pretresu od 25.02.2020. godine, a nakon ispitivanja svedoka BB, precizirao privatnu tužbu i u svemu postupio u skladu sa zakonskim ovlašćenjima. Stoga je neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog da je na taj način učinjena bitna povreda odredbe člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Dalje, u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac navodi da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, s tim što iz sadržine zahteva proizilazi da presude osporava i zbog povrede odredbe člana 439. tačka 2) ZKP. Naime, branilac okrivljene ističe da delo koje je okrivljenoj stavljeno na teret nije krivično delo, s obzirom da je advokat javna ličnost, te kako su granice prihvatljive kritike, po stavu sudske prakse, šire kada je reč o javnim ličnostima, to reči koje je okrivljena izgovorila su reči kritike i vrednosni sud, a ne uvrede, i to su upućene privatnoj tužilji kao advokatu i odnose se na njen rad, a nisu upućene njoj lično, te po navodima branioca ne predstavljaju ovo krivično delo jer je nužan uslov po sudskoj praksi nižestepenih sudova da joj budu upućene lično. Osim toga, po stavu branioca, ukoliko je okrivljena i izgovorila reči iz izreke prvostepene presude, ne može se govoriti o krivičnom delu uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, već samo o krivičnom delu ometanje pravde iz člana 336b. stav 2. KZ, jer po navodima branioca, okrivljena je ometala privatnu tužilju kao advokata, u obavljanju advokatske službe, u advokatskoj kancelariji, dakle na njenom radnom mestu, u radno vreme, pa je navodnim radnjama okrivljene ostvareno biće krivičnog dela ometanje pravde iz člana 336b stav 2. KZ, a ne krivično delo iz člana 170. stav 1. KZ.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene Vrhovni kasacioni sud ocenjuje kao neosnovane.

Po nalaženju ovog suda u činjeničnom opisu radnje izvršenja okrivljene datom u izreci prvostepene presude označene su sve činjenice i okolnosti koje čine zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, za koje je okrivljena oglašena krivom pravnosnažnom presudom i to kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja, a koja se u konkretnom slučaju sastoji u verbalnoj uvredi kod koje je izjava omalovažanja izvršena rečima „ti si nesposobna, ti ništa ne znaš, ne znaš ni da radiš svoj posao, ti si nikakav advokat, balavice, je..ću ti mater“, tako i subjektivna koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljene upravljenog na izvršenje krivičnog dela u pitanju.

Dakle, iz izreke pravnosnažne presude jasno proizlazi da su sve reči upućene privatnoj tužilji imale uvredljiv karakter i da iste kako subjektivno, tako i po svom objektivnom značenju i shvatanju društvene sredine predstavljaju izjavu omalovažavanja privatne tužilje koje su dovele do povrede njene časti, zbog čega po nalaženju ovog suda, a suprotno navodima iz zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene, delo za koje je okrivljena oglašena krivom sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ. Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene je neosnovan u odnosu na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Odredbom člana 336b stav 2. KZ, propisano je da krivično delo ometanje pravde čini onaj ko uvredom, silom, pretnjom ili na drugi način ometa ili spreči sudiju, javnog tužioca, zamenika javnog tužioca ili advokata u vršenju sudijske ili tužilačke funkcije ili advokatske službe.

Iz činjeničnog opisa krivičnog dela koje je okrivljenoj stavljeno na teret ne proizilazi da je okrivljena privatnu tužilju ometala ili sprečavala u vršenju advokatske službe, već je upućivanje uvredljivih reči imalo uvredljiv karakter sa namerom omalovažavanja privatne tužilje, pa se ne može govoriti o krivičnom delu iz člana 336b stav 2. KZ, a suprotni navodi o učinjenoj povredi krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP izneti u zahtevu za zaštitu zakonitosti su ocenjeni kao neosnovani.

Branilac okrivljene je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao i na povredu zakona iz člana 441. stav 4. ZKP, koja predstavlja zakonom propisan razlog u smislu člana 485. stav 4. ZKP za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka, međutim prilikom obrazlaganja istaknute povrede branilac navodi da ni prvostepeni i drugostepeni sud nisu posebno cenili, niti izneli razloge zašto nisu prihvatili da se okrivljena oslobodi plaćanja svih troškova postupka na koji način ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, odnosno ukazuje na propust prvostepenog suda da da razloge za oslobađanje okrivljene od troškova krivičnog postupka.

Branilac je takođe ukazao i na činjenicu da je izreka prvostepene presude nejasna, jer nije jasno koga je navodno uvredila okrivljena da li privatnu tužilju ili neko drugo lice, s obzirom da to ne proizlazi jasno iz izreke presude, na koji način se suštinski ukazuje na povredu odredbe člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Preostalim delom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac je istakao i da je sud pogrešno cenio iskaze svedoka BB, kao i svedoka advokata VV i GG, jer prihvata kao istinit iskaz svedoka BB koja je navela da je okrivljena kritičnom prilikom iznela reči „balavice, je..ću ti mater“, a što nisu potvrdili svedoci advokat VV i GG, iako su bili prisutni na licu mesta, niti je te reči privatna tužilja u prvobitno podnetoj tužbi navela. Napred iznetim navodima branilac polemiše sa utvrđenim činjeničnim stanjem, daje sopstvenu ocenu izvedenih dokaza i na osnovu takve ocene izvodi zaključak o nepostojanju krivičnog dela za koje je okrivljena oglašena krivom, na koji način pobijane presude pobija zbog povrede zakona iz člana 440. ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka, zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene u ovim delovima ocenio kao nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić