U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Vuković, predsednika veća, Slobodana Velisavljevića, Milene Rašić, Svetlane Tomić Jokić i Gordane Kojić, članova veća, sa savetnikom Jelenom Paravinja, kao zapisničarem, u krivičnom predmetu okrivljene AA, zbog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, odlučujući o zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Radoljuba Došovića, podnetom protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kuršumliji 2K.br.85/23 od 22.02.2024. godine i Višeg suda u Prokuplju Kž1.br.90/24 od 17.07.2024. godine, u sednici veća održanoj dana 22.10.2024. godine, jednoglasno je doneo

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA - advokata Radoljuba Došovića, podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Kuršumliji 2K.br.85/23 od 22.02.2024. godine i Višeg suda u Prokuplju Kž1.br.90/24 od 17.07.2024. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kuršumliji 2K.br.85/23 od 22.02.2024. godine okrivljena AA i okrivljeni BB oglašeni su krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika.

Stavom I okrivljeni BB je osuđen na kaznu zatvora u trajanju od 3 meseca koju će izdržavati u prostorijama u kojima stanuje bez elektronskog nadzora i određeno da isti ne sme napuštati prostorije u kojima stanuje osim u slučajevima propisanim zakonom koji uređuje izvršenje krivičnih sankcija, s tim da ukoliko okrivljeni jednom u trajanju preko 6 časova ili dva puta u trajanju do 6 časova samovoljno napusti prostorije u kojima stanuje sud će odrediti da ostatak kazne zatvora izdrži u zavodu za izvršenje kazne zatvora.

Stavom II okrivljenoj AA izrečena je uslovna osuda kojom joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od 4 meseca i istovremeno određeno da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljena u vremenu proveravanja od 1 godine od pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo.

Presudom je odlučeno i o troškovima postupka, a kako je to bliže opredeljeno u izreci presude.

Odlučujući o žalbama branioca okrivljenog BB advokata Biljane Dunjić i branioca okrivljene AA advokata Radoljuba Došovića Viši sud u Prokuplju je presudom Kž1.br.90/24 od 17.07.2024. godine odbio žalbe kao neosnovane i prvostepenu presudu potvrdio.

Branilac okrivljene AA - advokat Radoljub Došović je zahtev za zaštitu zakonitosti podneo zbog povrede zakona – član 485. stav 1. tačka 1) ZKP, pa iako je u zahtevu za zaštitu zakonitosti naveo da isti podnosi protiv pravnosnažne presude Višeg suda u Prokuplju Kž1.br.90/24 od 17.07.2024. godine, iz obrazloženja zahteva proizilazi da je podnet i protiv prvostepene presude u osuđujućem delu, u izreci pod stavom II, zbog „povrede zakona“, sa predlogom da Vrhovni sud donese presudu kojom se u celosti preinačavaju pobijane presude pa se okrivljena oslobađa optužbe na osnovu član 423. tačka 1) ZKP, s tim da se troškovi krivičnog postupka okrivljenoj određuju u visini od 54.000,00 dinara i padaju na teret budžeta Osnovnog suda u Kuršumliji koji će se isplatiti u roku od 15 dana od pravnosnažnosti presude.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA – advokata Radoljuba Došovića je neosnovan.

Branilac okrivljene u podnetom zahtevu navodi da je donošenjem pobijanih presuda povređen zakon iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, jer je „sud morao imati u vidu činjenicu da je okrivljena AA od sebe odbijala istovremeni protivpravni napad i samim tim bila oslobođena od optužbe primenom instituta krajnje nužde odnosno primenom odredbi člana 20. KZ, jer je sasvim sigurno da u konkretnom slučaju postoje elementi krajnje nužde – u smislu člana 20. stav 2. KZ“ i u vezi sa tim u zahtevu navodi da se ponašanje okrivljenog BB može okarakterisati kao nasilje nad oštećenom AA, smatrajući da je nejasno na koji način sud izvodi zaključak da je AA izvršila krivično delo nasilje u porodici, kao što je nejasno i iz kojih razloga sud ne primenjuje institut nužne odbrane.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA kojima se, bez numeričkog označavanja, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 19. stav 2. Krivičnog zakonika, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane iz sledećih razloga:

Prema odredbi člana 19. stav 2. Krivičnog zakona nužna odbrana je ona odbrana koja je neophodno potrebna da učinilac od svog dobra ili dobra drugog odbije istovremeni protivpravni napad.

U delu činjeničnog opisa izreke pravnosnažne presude koji sadrži radnje okrivljene AA navedeno je da je okrivljena AA, u vreme i na mestu bliže opisanim u izreci presude, u uračunljivom stanju sa umišljajem, primenom nasilja, drskim i bezobzirnim ponašanjem ugrožavala spokojstvo i telesni integritet supružnika BB, na taj način što je, nakon što je nakon međusobne verbalne rasprave okrivljeni BB uzeo tiganj i istim udario u ravnu ploču na električnom šporetu i istu polomio, okrivljena AA njega gađala tanjirom u predelu glave, rukama grebala po licu i zatvorenom šakom desne ruke udarila u predelu leve usne ... pri čemu je bila sposobna da shvati značaj svog dela i upravlja svojim postupcima, svesna svog dela i njegove zabranjenosti čije je izvršenje htela.

Takođe, neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branilac okrivljene AA, bez numeričkog označavanja ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP i u vezi iste, zahtevom numeriše član 20. stav 2. Krivičnog zakonika.

Naime, krajnja nužda u smislu odredbe člana 20. Krivičnog zakonika postoji kada je delo učinjeno radi toga da učinilac otkloni od svog dobra ili dobra drugoga istovremenu neskrivljenu opasnost koja se na drugi način nije mogla otkloniti, a pri tom učinjeno zlo nije veće od zla koje je pretilo.

Shodno navedenom, iz izreke presude proizlazi da je, nakon što je okrivljeni udario tiganjem u ravnu ploču na električnom šporetu, okrivljena AA njega gađala tanjirom u predelu glave, grebala rukama po licu i zatvorenom šakom desne ruke udarila u predelu leve usne, te da je pre radnji koje je preduzela, okrivljeni nije napadao niti udarao, pa se u konkretnom slučaju ne radi o postupanju u nužnoj odbrani u smislu člana 19. stav 2. Krivičnog zakonika, niti krajnjoj nuždi iz člana 20. stav 2. Krivičnog zakonika.

Prema tome, po nalaženju Vrhovnog suda u opisanim radnjama okrivljene stiču se sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela nasilje u porodici iz člana 194. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je ona optužena i pravnosnažno oglašena krivom, te se kao neosnovani ocenjuju suprotni navodi branioca okrivljene kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 19. stav 2. Krivičnog zakonika.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Jelena Paravinja, s.r.                                                                                                    Tatjana Vuković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković