Istom presudom, okrivljeni je obavezan da plati sudski paušal u iznosu od 5.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Presudom Višeg suda u Novom Pazaru Kž1 63/23 od 09.11.2023. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog i prvostepena presuda je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Demir Crnovršanin, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili da pobijane presude ukine i predmet vrati na ponovno odlučivanje.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, je neosnovan.

Branilac okrivljenog AA u zahtevu ističe da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, jer su povređene odredbe krivičnog postupka u pogledu postojanja optužbe ovlašćenog tužioca, imajući u vidu da u vreme podnošenja optužnog predloga, Osnovno javno tužilaštvo u Novom Pazaru nije imalo javnog tužioca, a tada Republički javni tužilac nije preneo nadležnost na drugo tužilaštvo, dok se ne steknu uslovi za ponovno uspostavljanje nadležnosti ovog tužilaštva. U vezi sa iznetim branilac citira odredbe članova 31. stav 2. i 32. Zakona o javnom tužilaštvu i navodi da radnje koje preduzima zamenik javnog tužioca nemaju pravnu snagu, imajući u vidu da isti svoja ovlašćenja crpi iz nosioca nadležnosti tog organa, te nadalje suštinski ukazuje da prvostepeni sud nije vodio računa o postojanju optužbe ovlašćenog tužioca, iako je još u fazi prethodnog ispitivanja optužnog akta tu činjenicu morao da proveri i u konkretnoj situaciji odbaci optužni akt.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Iz spisa predmeta proizlazi da je optužni predlog javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Pazaru KT 598/21 - Kto 205/22 od 28.03.2022. godine podnet od strane zamenika Osnovnog javnog tužioca Radenka Lojanice, koji je na glavnom pretresu i zastupao optužbu.

Odredbom člana 11. tačka 1). tada važećeg Zakona o javnom tužilaštvu propisano je da je „javnotužilačka funkcija“ funkcija javnog tužioca i funkcija zamenika javnog tužioca („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 116/2008 ... 63/2016 US), dakle javni tužilac i zamenik javnog tužioca su ovlašćeni da podignu i zastupaju optužbu, u smislu člana 43. stav 2. tačka 5) ZKP i da vrše druga prava i dužnosti radi gonjenja učinilaca krivičnih dela, iz kog razloga je bez značaja činjenica što u vreme podnošenja optužbe i postupka pred prvostepenim sudom nije bio postavljen nosilac funkcije javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Pazaru.

Shodno iznetom, u vreme podnošenja i zastupanja optužnog akta – optužnog predloga OJT u Novom Pazaru KT 598/21 - Kto 205/22 od 28.03.2022. godine, zamenik Osnovnog javnog tužioca u Novom Pazaru bio je ovlašćeni tužilac za postupanje po istom, te su suprotni navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP, od strane ovog suda ocenjeni kao neosnovani.

Nadalje, branilac u zahtevu ističe povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, navodima da delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nije krivično delo jer u opisu radnje izvršenja krivičnog dela nije definisano vreme izvršenja krivičnog dela, već samo datum vršenja kontrole od strane građevinskog inspektora, dok izvršilac krivičnog dela iz člana 219a Krivičnog zakonika, može samo biti lice koje gradi bez građevinske dozvole, što ovde nije slučaj, jer je okrivljeni imao građevinsku dozvolu koju je trebalo izmeniti.

Pored ovoga, prema stavu odbrane iznetom u podnetom zahtevu, u konkretnom slučaju može samo biti reči o prekršaju iz člana 208a stav 2. u vezi stava 1. tačka 1) Zakona o planiranju i izgradnji, jer je okrivljeni objekat gradio, suprotno tehničkoj dokumentaciji na osnovu koje se objekat gradi, a ne bez građevinske dozvole, zbog čega opisane radnje okrivljenog, ne mogu biti predmet krivičnog postupka. Ovim navodima branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, pozivajući se pri tome na presudu Vrhovnog kasacionog suda KZZ 615/19 od 03.07.2019. godine.

Suprotno iznetim navodima, Vrhovni sud nalazi da pravnosnažnim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Krivično delo iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika čini lice koje je investitor ili odgovorno lice u pravnom licu koje je investitor objekta koji se gradi bez građevinske dozvole.

Iz činjeničnog opisa krivičnog dela opisanog u izreci prvostepene presude,za koje je okrivljeni AA oglašen krivim proizilaze sva zakonska obeležja krivičnog dela građenje bez građevinske dozvole iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika, kako objektivna obeležja, koja se odnose na radnje okrivljenog – kao investitor nad postojećim objektom spratnosti Po+Pr+2, za koji postoji građevinska dozvola, bespravno izvršio izgradnju trećeg i četvrtog sprata dimenzija 16,5x12,0, na katastarskoj parceli broj .. KO Novi Pazar, u ulici...., bez građevinske dozvole, a što je utvrđeno prilikom kontrole od strane građevinskog inspektora dana 17.03.2021. godine, tako i subjektivna obeležja krivičnog dela koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okrivljenog (svesti i volje) za izvršenje krivičnog dela koji uključuje i svest o zabranjenosti dela. Pri tome, imajući u vidu da je prema činjeničnom opisu radnje izvršenja predmetnog krivičnog dela, protivpravno stanje u konkretnom slučaju utvrđeno prilikom izvršene kontrole od strane građevinskog inspektora dana 17.03.2021. godine, to se, s obzirom da radnja izvršenja naknadno nije precizno utvrđena, taj datum ima smatrati vremenom izvršenja krivičnog dela, kako je to pravilno zaključio i drugostepeni sud na strani 4., obrazloženja svoje presude.

Iz navedenih razloga neosnovano se podnetim zahtevom branioca okrivljenog ističe povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, s obzirom da se u radnjama okrivljenog stiču svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika, za koje je pravnosnažnom presudom i oglašen krivim.

Pored toga, inkriminacija istih radnji kao prekršaja prema Zakonu o planiranju i izgradnji, na koju branilac okrivljenog ukazuje u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ne isključuje krivičnu odgovornost za krivično delo. Postojanje prekršaja kao protivpravnog dela koje je zakonom ili drugim propisom nadležnog organa određeno kao prekršaj i za koje je propisana prekršajna sankcija, ne isključuje postojanje krivičnog dela, pa ukoliko se u radnjama okrivljenog stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela, koje mu je stavljeno na teret, nema mesta donošenju oslobađajuće presude na osnovu člana 423. tačka 1) ZKP.

Pitanje činjeničnog identiteta prekršaja i krivičnog dela može biti samo od značaja za ocenu da li je reč o pravnosnažno presuđenoj stvari, a ne i za ocenu uslova za primenu povoljnijeg zakona.

Po stavu Vrhovnog suda, prvostepeni sud je, u konkretnom slučaju, pravilno primenio krivični zakon kada je radnje okrivljenog opisane u izreci prvostepene presude pravno kvalifikovao kao krivično delo iz člana 219a stav 2. Krivičnog zakonika za koje je okrivljeni optužen, pa su ocenjeni neosnovanim navodi branioca o povredi krivičnog zakona u smislu odredbe člana 439. tačka 2) ZKP.

Imajući u vidu napred navedeno, navodi zahteva za zaštitu zakonitosti kojima se ukazuje na presudu Vrhovnog kasacionog suda Kzz 615/2019 od 03.07.2019. godine, nisu od uticaja na drugačiju odluku u ovom predmetu.

Vrhovni sud se nije upuštao u ocene navoda zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog koji se tiču postojanja građevinske dozvole koju je samo trebalo izmeniti, obzirom da navedeno predstavlja osporavanje činjeničnog stanja i kao takvo ne može biti predmet razmatranja povodom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog a u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                   Predsednik veća-sudija

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                 Biljana Sinanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić