Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podnela je branilac okrivljenog Zorana Maksimovića - advokat Nataša Tošić Sremac, zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i povrede odredbe člana 68. stav 1. tačka 5) i 10) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev, ukine pobijane presude i predmet vrati na ponovno odlučivanje ili ih preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisani sadržaj.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, branilac okrivljenog navodi da se presuda zasniva na dokazima na kojima se prema odredbama zakona ne može zasnivati i kao takve dokaze ističe: odluku Arhiepiskop Pećki Mitropolit Beogradsko Karlovački i Patrijarh Srpski AEM br. 71 od 07.02.2020. godine, presudu Srpske pravoslavne crkve Arhiepiskopija Beogradsko Karlovačka eparhijskog crkvenog suda pod brojem ECS 70 od 07.02.2020. godine i presudu Velikog crkvenog suda srpske pravoslavne crkve od 24.02.2020. godine. Naime, prema stavu branioca na navedenim odlukama se ne može zasnivati presuda iz razloga što su u pitanju crkvene odluke i iste ne mogu biti korišćene kao dokaz u krivičnom postupku koji se vodio prema okrivljenom.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Zorana Maksimovića se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 2. stav 1. tačka 26) ZKP propisano je da je „isprava“ svaki predmet ili računarski podatak koji je podoban ili određen da služi kao dokaz činjenica koje se utvrđuju u postupku (član 83. stav 1. i 2.).

Odredbom člana 138. stav 1. ZKP propisano je da se dokazivanje ispravom vrši čitanjem, gledanjem, slušanjem ili uvidom u sadržaj isprave na drugi način.

Odredbom člana 7. Zakona o crkvama i verskim zajednicama je propisano u stavu prvom da država ne može ometati primenu autonomnih propisa crkve i verskih zajednica, a stavom dva, da za izvršenje pravosnažnih odluka i presuda koje izdaju nadležni organi crkava i verskih zajednica država pruža odgovorajuću pomoć, na njihov zahtev, u skladu sa zakonom.

Odredbom člana 9. Zakona o crkvama i verskim zajednicama je propisano da crkve i verske zajednice koje su registrovane u skladu sa ovim zakonom imaju svojstvo pravnog lica.

Imajući u vidu napred citirane zakonske odredbe, Vrhovni kasacioni sud nalazi da odluke Arhiepiskop Pećki Mitropolit Beogradsko Karlovački i Patrijarh Srpski AEM br. 71 od 07.02.2020. godine, presuda Srpske pravoslavne crkve Arhiepiskopija Beogradsko Karlovačka eparhijskog crkvenog suda pod brojem ECS 70 od 07.02.2020. godine i presuda Velikog crkvenog suda srpske pravoslavne crkve od 24.02.2020. godine, same po sebi nisu nezakonite, već da je reč o ispravama koje su donete od strane nadležnih organa crkve koja ima svojstvo pravnog lica i kao takve su podobne da se u krivičnom postupku koriste kao dokaz, tim pre što je u istima konstatovano da je okrivljeni lišen svešteničkog čina, a ne okolnosti od značaja za postojanje krivičnog dela za koje je okrivljeni osuđen i oglašen krivim. Imajući u vidu navedeno, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je prvostepeni sud u dokaznom postupku izveo dokaz na kome se po odredbama Zakonika o krivičnom postupku presuda može zasnivati, te da stoga nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju branilac okrivljenog neosnovano ukazuje u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Zorana Maksimovića je u ostalom delu nedozvoljen i nema propisan sadržaj.

Branilac okrivljenog u zahtevu navodi da sud nije pravilno i potpuno utvrdio kada je oštećena sa okrivljenim prvi put imala seksualni odnos, te da DNK veštačenje nikada ne može dati rezultate sa 100% sigurnosti i svakako je moglo doći do greške, tim pre što je vršeno mnogo nakon prekida trudnoće. Dalje navodi da je oštećena izjavila da nije primorana na nešto što ne želi, kao i da je privlače stariji muškarci, što je obrazložila činjenicom da je bila zaljubljena u nastavnika. Pored navedenog, branilac okrivljenog dodaje i činjenicu da oštećena tokom trudnoće nije radila Dabl i Tripl tekst, kojim bi se utvrdilo da li je trudnoća rizična, a kako se to navodi u Zapisniku komisije za prekih trudnoće kao razlog prekida. Branilac zaključuje i da sa medicinske strane, samo na osnovu postojanja F 92.8 dijagnoze nije dovoljno da se trudnoća označi rizičnom i izvrši prekid iste. Ovakvi navodi branioca okrivljenog u bitnom predstavljaju osporavanje utvrđenog činjeničnog stanja i ukazivanje na pogrešnu ocenu dokaza od strane nižestepenih sudova, davanjem sopstvene ocene izvedenih dokaza koja je potpuno drugačija od one date u pobijanim pravnosnažnim presudama.

U podnetom zahtevu se kao razlog podnošenja ističe i povreda odredbe člana 68. stav 1. tačka 5) i 10) ZKP, imajući u vidu da sud nije saslušao svedoke koji su predloženi od strane branioca po službenoj dužnosti u istražnom postupku i od strane okrivljenog koji se sam branio pred sudom.

Pored toga, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi i da nedostaju razlozi o odlučnim činjenicama i da postoji znatna protivurečnost između onoga što se navodi u razlozima presude i isprava u spisima predmeta, te da sud nije obrazložio na osnovu čega je zaključio da je okrivljeni postupao sa direktnim umišljajem, na koji način se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva za zaštitu zakonitosti nižestepene presude pobija zbog pogrešno i nepotupnog utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne ocene dokaza od strane suda, povrede odredbe člana 68. stav 1. tačka 5) i 10) ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, a koje povrede odredaba ZKP ne predstavljaju zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud, u ovom delu, zahtev branioca okrivljenog Zorana Maksimovića ocenio nedozvoljenim.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu navodi da kvalifikacija krivičnog dela koje se okrivljenom stavlja na teret nije pravilna i zakonita, na koji način se ukazuje i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, kako branilac u zahtevu uopšte ne navodi u čemu se sastoji navedena povreda zakona, to je stoga Vrhovni kasacioni sud ocenio da u ovom delu podneti zahtev nema propisan sadržaj u smislu odredbe člana 484. ZKP, koja nalaže obavezu navođenja u zahtevu za zaštitu zakonitosti razloga za njegovo podnošenje, a što u slučaju isticanja povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1) ZKP), po nalaženju ovoga suda, podrazumeva ne samo opredeljenje o kojoj povredi zakona je reč, već i obrazloženje u čemu se ta povreda konkretno sastoji.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ističe da je postupanjem suda povređen ustav i zakonom zagarantovana prava okrivljenog, a čime se u suštini ukazuje na povredu zakona iz člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP.

Kada se zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 1. tačka 3) ZKP, to se, prema odredbi člana 484. ZKP, uz zahtev mora dostaviti i odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava kojom je utvrđena povreda ljudskog prava i slobode okrivljenog ili drugog učesnika u postupku, a koje je zajemčeno Ustavom ili Evropskom konvencijom o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i dodatnim protokolima. Imajući u vidu da u konkretnom slučaju podnosilac zahteva za zaštitu zakonitosti uz zahtev nije dostavio odluku Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava, to je Vrhovni kasacioni sud našao da i u pogledu ovih povreda zahtev za zaštitu zakonitosti nema propisan sadržaj.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog Zorana Maksimovića - advokata Nataše Tošić Sremac, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev, u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i 3) ZKP i člana 484. i 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                    Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Nevenka Važić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić