Na osnovu člana 63. KZ, okrivljenima Voji Marjanoviću i BB, u izrečene kazne zatvora uračunato je vreme provedeno u pritvoru, i to okrivljenom Voji Marjanoviću od 10.04.2013. godine do 10.05.2013. godine, od 15.05.2013. godine do 23.05.2013. godine i od 19.06.2013. godine do 27.06.2013. godine, a okrivljenom BB od 10.04.2013. godine do 10.05.2013. godine.

Na osnovu člana 91. i 92, KZ od okrivljenih BB i VV oduzeta je imovinska korist pribavljena krivičnim delom, i to od okrivljenog BB u iznosu od 200 evra, te je okrivljeni obavezan da u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude u korist budžeta Republike Srbije isplati dinarsku protivvrednost ovog iznosa po srednjem kursu NBS na dan isplate, a od okrivljene VV u iznosu od 86.278,00 dinara, pa je okrivljena obavezana da u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude u korist budžeta Republike Srbije isplati navedeni iznos.

Na osnovu člana 85. KZ, prema okrivljenima BB i VV izrečena je mera bezbednosti zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti, i to prema okrivljenom BB mera bezbednosti zabrane obavljanja lekarskog poziva u trajanju od jedne godine, a prema okrivljenoj VV mera bezbednosti zabrane obavljanja advokatske delatnosti u trajanju od jedne godine, računajući od dana pravnosnažnosti odluke, s tim da se vreme provedeno u zatvoru ne uračunava u vreme trajanja ove mere.

Na osnovu člana 258. stav 4. ZKP, delimično su usvojeni: imovinskopravni zahtev oštećenog AD za osiguranje „Takovo“ u likvidaciji Kragujevac, pa je okrivljeni GG obavezan da oštećenom isplati iznos od 150.000,00 dinara, imovinskopravni zahtev oštećenog ADO „AMS osiguranje“ Beograd, pa je okrivljena DD obavezana da oštećenom isplati iznos od 70.000,00 dinara, te imovinskopravni zahtev oštećenog ADO „Delta Đenerali“ Beograd, pa su okrivljeni ĐĐ i EE obavezani da oštećenom isplate iznose od po 150.000,00 dinara svaki, sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok su u preostalom delu oštećeni upućeni na građansku parnicu radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva.

Na osnovu člana 261. i 264. stav 1. ZKP, okrivljeni Voja Marjanović, BB, VV, GG, DD, ĐĐ i EE obavezani su na plaćanje troškova krivičnog postupka, i to svako u iznosu od po 16.692,06 dinara, te na plaćanje paušalnog iznosa od po 5.000,00 dinara svaki, sve u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom prinudnog izvršenja.

Na osnovu člana 266. ZKP, određeno je da troškovi branioca po službenoj dužnosti okrivljenog Voje Marjanovića – advokata Milice Dimitrijević, padaju na teret budžetskih sredstava suda.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.488/20 od 19.08.2020. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, okrivljene VV, te branilaca okrivljenih AA, Voje Marjanovića, BB, VV, ŽŽ, GG, ZZ, DD, II, ĐĐ i EE, a presuda Višeg suda u Novom Sadu K br.59/16 od 03.12.2019. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravosnažnih presuda, zahteve za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okrivljenog Voje Marjanovića – advokat Jovica Kovačević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu ili drugostepenom sudu na ponovno suđenje, ili da preinači pobijane presude, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe, ili tako što će prema okrivljenom odbiti optužbu zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja za krivično delo iz člana 368. stav 2. KZ i krivično delo iz člana 367. stav 4. u vezi stava 1. KZ, a osloboditi ga od optužbe za krivično delo iz člana 359. stav 1. u vezi člana 61. KZ;

- branioci okrivljenog BB – advokati Predrag Bogovac i Milan Alanović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da nižestepene presude pobija zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, ili da pobijane presude preinači tako što će okrivljenog osloboditi od odgovornosti, kao i u pogledu mere bezbednosti zabrane vršenja lekarskog poziva;

- branilac okrivljene VV – advokat Miroslav Đerković, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će okrivljenu osloboditi od krivične odgovornosti, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati nižestepenim sudovima na ponovni postupak i odlučivanje;

- branilac okrivljenog GG – advokat Saša Aleksandar Đukić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP u vezi člana 104. stav 6. ZKP i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će prema okrivljenom odbiti optužbu zbog apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja;

- branilac okrivljene DD – advokat Dragan Čolić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje;

-branilac okrivljenog ĐĐ – advokat Jovica Kovačević, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, konkretno zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe;

-branilac okrivljenog EE – advokat Milenko Radivojkov, na osnovu člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP i člana 485. stav 4. ZKP, s tim što iz obrazloženja proizilazi da nižestepene presude pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) i 9) ZKP i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pobijane presude tako što će prema okrivljenom odbiti optužbu u odnosu na krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. KZ ili da nižestepenu presudu ukine u pogledu tačke 6) izreke i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje u ovom delu.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je po primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku, i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih su zahtevi za zaštitu zakonitosti podneti, pa je nakon ocene navoda izloženih u zahtevu, našao:

Zahtevi za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih su neosnovani.

Neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog EE - advokata Milenka Radivojkova ističe da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, jer je optužba prekoračena u odnosu na krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. KZ, opisano pod tačkom 6 izreke prvostepene presude, u odnosu na okrivljene EE i ĐĐ.

Prema stanju u spisima, optužnicom Višeg javnog tužioca u Novom Sadu, okrivljenima ĐĐ i EE stavljeno je na teret da su prevarnim radnjama pribavili protivpravnu imovinsku korist u ukupnom iznosu od 240.000,00 dinara, a izrekom prvostepene presude pod tačkom 6 utvrđeno je da su inkriminisanim radnjama okrivljeni pribavili protivpravnu imovinsku korist u iznosu od 300.000,00 dinara, na štetu imovine osiguravajućeg društva „Delta Đenerali“ Beograd.

Prema odredbi člana 420. stav 1. ZKP presuda se može odnositi samo na lice koje je optuženo (subjektivni identitet presude i optužbe) i samo na delo koje je predmet optužbe sadržane u podnesenoj ili na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici (objektivni identitet presude i optužbe).

Iz citirane zakonske odredbe proizilazi da između optužbe i presude mora postojati identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Dakle, prekoračenje optužbe bi podrazumevalo izmenu činjeničnog opisa radnji izvršenja krivičnog dela okrivljenog, koje su opisane u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne aktivnosti i volje okrivljenog, kojima se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, donošenjem nižestepenih presuda sud nije povredio ni subjektivni, a ni objektivni identitet optužbe na štetu okrivljenih, jer su okrivljeni EE i ĐĐ oglašeni krivim za identične radnje koje su im stavljene na teret optužnim aktom. Razlika na koju ukazuje branilac, u pogledu visine pribavljene protivpravne imovinske koristi, ne predstavlja prekoračenje optužbe, jer je činjenični opis u izreci presude ostao u granicama činjeničnog osnova iz optužbe, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, a iz kojih proizilaze zakonska obeležja krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ. Pri tome, navedena izmena nije od uticaja na pravnu kvalifikaciju predmetnog krivičnog dela, niti su okrivljeni oglašeni krivim za veću kriminalnu aktivnost od one koja im je optužnim aktom stavljena na teret. Stoga su neosnovani navodi branioca okrivljenog EE kojima se ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP.

Po oceni ovoga suda, neosnovano se zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene DD – advokata Dragana Čolića ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP. S tim u vezi, u zahtevu se navodi da je pravnosnažna presuda zasnovana na dokazima na kojima se po odrebama ZKP ne može zasnivati – na transkriptima telefonskih razgovora koji su primenom tada važećih odredaba članova 504đ – 504z Zakonika o krivičnom postupku prikupljeni na osnovu naredbe istražnog sudije Višeg suda u Beogradu, jer tom naredbom nije obuhvaćena okrivljena DD već druga lica, te ih sud nije mogao ni koristiti u odnosu na okrivljenu, te na odbrani okrivljene koju je dala pred ovlašćenim službenim licima PU Novi Sad, koju je sud koristio i pored toga što ova odbrana nije pročitana, niti je sud u nju izvršio uvid u dokaznom postupku.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljena DD, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim. Prema stanju u spisima, za okrivljenu DD transkripti telefonskih razgovora ostalih okrivljenih nisu korišćeni u postupku kao dokaz. Suprotno navodima zahteva, prvostepeni sud je svoju odluku u odnosu na okrivljenu DD zasnovao na odbranama okrivljenih ZZ i Voje Marjanovića, te na osnovu ostalih dokaza izvedenih u toku postupku – izveštaja lekara specijaliste KCV od 21.05.2012. godine, 28.05.2012. godine i 11.06.2012. godine, te uvidom u pisanu dokumentaciju koja se odnosi na odštetni zahtev koji je Advokatska kancelarija „Aleksić“ u ime DD podnela osiguranju „AMS“ Beograd.

Takođe, neosnovani su navodi zahteva istog branioca – da je pravnosnažna presuda zasnovana na odbrani okrivljene pred PU Novi Sad, u koju sud nije izvršio uvid u dokaznom postupku. Ovo stoga što iz spisa predmeta proizilazi da je prvostepeni sud u toku dokaznog postupka, nakon saslušanja okrivljenih, pored ostalog, pročitao zapisnik o saslušanju okrivljene DD, pred istražnim sudijom od 04.09.2013. godine, a koju odbranu je prvostepeni sud i cenio prilikom donošenja odluke, kako je to navedeno na strani 97 prvostepene presude. Pored toga, isti navodi istaknuti su i u žalbi branioca okrivljene, ali po osnovu bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP, i bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu, kao drugostepenog, pa kako je ovaj sud izložene navode ocenio neosnovanim i o tome na strani 19 stav 2 svoje odluke Kž1 br.48/20 od 19.08.2020. godine izneo jasne i dovoljne razloge, koje i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Po nalaženju ovoga suda neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

S tim u vezi, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene VV – advokata Miroslava Đerkovića, ističe se da je navedena povreda krivičnog zakona učinjena na štetu okrivljene, jer prvobitna optužnica ne sadrži sva zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 208a stav 1. u vezi člana 61. KZ, koje je okrivljenoj stavljeno na teret, obzirom da se u opisu radnje pod tačkama 1 i 7 optužnice od 04.05.2015. godine, koje čine krivično delo prevare u osiguranju iz člana 208a stav 1. u vezi člana 61. KZ, ne navodi da je okrivljena postupala „u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi“, a što su bitna obeležja tog krivičnog dela, već se samo navodi „u cilju pribavljanja imovinske koristi“.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene VV su neosnovani. Ovo stoga što je u izmenjenoj optužnici od 26.04.2018. godine, kojom je krivično delo iz člana 208a stav 1. u vezi člana 61. KZ prekvalifikovano na krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. KZ, u vezi člana 61. KZ, pod tačkama 2 i 7 optužnice, navedeno da je okrivljena postupala u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi, a što je navedeno i u izreci prvostepene presude, pod tačkama 2 i 7 izreke. Pri tome činjenica da u prvobitnoj optužnici nije navedeno da je okrivljena postupala u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi, već u cilju pribavljanja imovinske koristi, nije od značaja, niti ovaj propust ima karakter povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, imajući u vidu da je imovinska korist svakako morala biti protivpravna, jer je protivpravnost obeležje opšteg pojma krivičnog dela, kao i da je izmenom od 26.04.2018. godine javni tužilac ovaj propust ispravio u izmenjenoj optužnici.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenog BB – advokata Predraga Bogovca i advokata Milana Alanovića, u vezi sa povredom krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ističe se da okrivljeni nije mogao izvršiti krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 1. KZ, budući da po navodima izreke nije zahtevao i primio poklon pre nego što je izvršio službenu radnju, odnosno pre pregleda i sačinjavanja izveštaja, niti je u izreci presude navedeno da je on posredno ili neposredno zahtevao poklon ili obećanje poklona da u okviru svoje službene dužnosti izvrši službenu radnju, a zbog čega prema stavu branioca u njegovim radnjama nema bitnih obeležja krivičnog dela iz člana 367. stav 1. KZ. U istom zahtevu se ističe i da se okrivljeni, kao lekar, ne može smatrati službenim licem u smislu odredbe člana 367. stav 1. KZ, te da ukoliko bi se lekar smatrao službenim licem, onda bi se u konkretnom slučaju radilo o zahtevanju poklona nakon izvršene službene radnje, a zbog čega prema stavu branioca u njegovim radnjama nema bitnih obeležja krivičnog dela iz člana 367. stav 1. KZ, već eventualno bitnih obeležja krivičnog dela iz člana 367. stav 4. KZ.

Isti navodi, istaknuti u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog BB, bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu, koji je u ovom krivičnom postupao u drugom stepenu po žalbama branilaca okrivljenih, pa kako je ovaj sud u svojoj odluci Kž1 br.488/20 od 19. 08.2020. godine na strani 19 poslednji stav i strani 20 prvi i drugi stav, te na strani 41 prvi stav izneo jasne i detaljne razloge zbog čega nalazi da lekari – ortopedi, te dakle i okrivljeni BB, ima svojstvo službenog lica, kao i da se u njegovim radnjama stiču svi bitni elementi krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 1. KZ, a ne krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 4. KZ (strana 21 stav 3 i strana 16 stav 2 drugostepene presude), nalazeći da je za pravnu kvalifikaciju pravno irelevantno da li je poklon primljen nakon preduzete radnje ili tokom iste, te da je samim traženjem poklona izvršeno krivično delo primanje mita, koje razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na ove razloge i upućuje.

Po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ĐĐ – advokata Jovice Kovačevića, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, i s tim u vezi ističe da u izreci pravnosnažne presude uopšte nije navedeno ime i prezime bar jednog zaposlenog u osiguravajućem društvu „Delta Đenerali“ Beograd, kojeg je navodno njegov branjenik doveo u zabludu, te da predstavnike osiguravajućeg društva nije doveo u zabludu okrivljeni, već Advokatska kancelarija Aleksić, kao i da se u smislu krivičnog dela iz člana 208. stav 1. KZ u zabludu ne može dovesti osiguravajuće društvo kao pravno lice, već samo fizičko lice, a zbog čega prema navodima zahteva u radnjama okrivljenog nema bitnih elemenata krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ, zbog kog je oglašen krivim.

Izloženi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ĐĐ su neosnovani.

Ocenjujući kao neosnovane navode iznete u žalbama protiv prvostepene presude, pored ostalog i žalbene navode branioca okrivljenog ĐĐ, istovetne napred izloženim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni, je u svojoj presudi na strani 20 stav 3 i strani 21 stav 1 izneo potpune i pravilne razloge zbog čega nalazi da za postojanje krivičnog dela prevare nije nužno da se navede konkretno fizičko lice koje je kao predstavnik oštećenog lica dovedeno u zabludu, već je dovoljno navesti da je okrivljeni lažnim prikazivanjem činjenica doveo u zabludu predstavnika oštećenog pravnog lica da ono usled toga učini nešto na štetu svoje imovine, te da se prema opšteprihvaćenoj sudskoj praksi i teoriji ovo krivično delo može izvršiti kako neposredno, tako i posredno, odnosno posredstvom drugih lica (u konkretnom slučaju preko Advokatske kancelarije Aleksić, kako je to navedeno na strani 41 stav 2 drugostepene presude). Ove razloge Vrhovni kasacioni sud u potpunosti prihvata kao pravilne, te na iste i upućuje, u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih VV, DD, ĐĐ, EE i GG, kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, a s tim u vezi u zahtevima branilaca okrivljenih EE i GG i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, u odnosu na krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. KZ (u odnosu na okrivljenu VV u vezi člana 61. KZ), zbog kojih su ovi okrivljeni prvostepenom presudom oglašeni krivim.

S tim u vezi, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljene VV i DD ističe se da je krivično delo prevare u osiguranju iz člana 208a stav 1. KZ (koje je prvobitnom optužnicom okrivljenima stavljeno na teret, dekriminalizovano dana 01.03.2018. godine, kada je počeo da se primenjuje Zakon o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine). Zbog toga je, prema stavu branioca okrivljene DD, okrivljena morala biti oslobođena od optužbe za krivično delo prevara iz člana 208. stav 1. KZ ili je postupak morao biti obustavljen, obzirom da je inkriminacija sadržana u odredbi člana 208a stav 1. KZ prestala da postoji pre nego što je Viši javni tužilac u Novom Sadu izmenio optužni akt (dana 27.04.2018. godine), a nova inkriminacija, sadržana u odredbi člana 223a stav 1. KZ razlikuje se od stare inkriminacije, dok je prema navodima zahteva branioca okrivljene VV, „tužilaštvo prekvalifikaciju krivičnog dela prevara u osiguranju iz člana 208a stav 1. u vezi člana 61. KZ, moralo izvršiti do 01.03.2018. godine“, kako bi se ostvario zakonom predviđen kontinuitet sa krivičnim delom prevare iz člana 208. stav 1. KZ, pa kako optužni akt nije blagovremeno izmenjen, to je krivično delo koje je okrivljenoj stavljeno na teret prestalo da postoji, a sud je okrivljenu morao osloboditi od optužbe.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ĐĐ, ističe se da se „navodne radnje okrivljenog ni na koji način ne mogu podvesti pod zakonska obeležja krivičnog dela prevare u osiguranju iz člana 223a stav 2. Krivičnog zakonika koji je počeo da se primenjuje od 01.03.2018. godine“, a zbog čega je prema stavu odbrane „VJT pribeglo novoj pravnoj kvalifikaciji – krivičnom delu prevare iz člana 208. stav 1. KZ, iako ne postoji radnja izvršenja, niti umišljaj i namera kod okrivljenog da izvrši ovo krivično delo“.

Najzad, u zahtevu branioca okrivljenog ĐĐ ističe se da je u izreci navedeno da je Advokatska kancelarija „Aleksić“ podnela odštetni zahtev prema osiguravajućem društvu „Delta Đenerali“ iste dovodeći u zabludu, te da okrivljeni nije preduzeo ni jednu radnju, ni direktno, a ni posredno, u odnosu na ovo oštećeno društvo, a zbog čega prema stavu branioca u njegovim radnjama nema elemenata krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ, zbog koga je oglašen krivim. Takođe, u zahtevu se navodi da je u konkretnom slučaju nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja, obzirom da je krivično delo prevara u osiguranju, koje je prvobitnom optužnicom okrivljenom stavljeno na teret, dekriminalizovano izmenama Krivičnog zakonika koje su stupile na snagu 01.03.2018. godine, pa kako je izmenjena optužnica podneta 26.09.2019. godine, a poslednja radnja koja bi se okrivljenom mogla staviti na teret učinjena 29.08.2012. godine, to je shodno odredbama člana 103. stav 1. tačka 5) KZ nastupila relativna zastarelost krivičnog gonjenja u konkretnom slučaju.

U zahtevu branioca okrivljenog GG, ističe se da je u pogledu krivično-pravnih radnji okrivljenog GG sud morao primeniti zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, te radnje okrivljenog pravno kvalifikovati kao krivično delo iz člana 208a stav 1. KZ („Službeni glasnik RS“, broj 72/2009 od 03.09.2009. godine), za koje delo je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilaca okrivljenih, Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Identični navodi, istaknuti su i u žalbama branilaca okrivljenih podnetim protiv prvostepene presude, i bili su predmet razmatranja Apelacionog suda u Novom Sadu, pa kako je ovaj sud, kao drugostepeni, ove navode ocenio neosnovanim i za svoj stav – da prvostepenom presudom nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) KZ u odnosu na krivično delo prevare u osiguranju iz člana 208a stav 1. KZ, jer je javni tužilac u skladu sa svojim ovlašćenjima iz člana 409. i 410. ZKP izmenio optužni akt i radnje okrivljenih pravno kvalifikovao kao krivično delo prevare iz člana 208. stav 1. KZ, te zbog čega nalazi da iz radnji opisanih u optužnici stoje svi bitni elementi krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ, zbog kog su okrivljeni oglašeni krivim na strani 9 stav 2, 3, 4 i 5, strani 10 stav 1 i 2, i na strani 40 stav 5 svoje odluke izneo jasne i detaljne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

I po nalaženju ovoga suda, kada se ima u vidu da optužni akt po svojoj pravnoj prirodi predstavlja akt koji se može menjati tokom celog krivičnog postupka, te da je u ovoj krivičnopravnoj stvari nadležni javni tužilac u skladu sa odredbama članova 409. i 410. ZKP izmenio pravnu kvalifikaciju krivičnih dela prevara u osiguranju iz člana 208a stav 1. KZ, koja su prvobitnom optužnicom stavljena na teret okriljenima VV, DD, ĐĐ, EE i GG, te ih pravno kvalifikovao kao krivična dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ, pri činjenici da iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da su okrivljeni u nameri da sebi i drugima pribave protivpravnu imovinsku korist doveli u zabludu predstavnike osiguravajućih društava lažnim prikazivanjem činjenica (predavanjem lekarskih izveštaja sa neistinitim sadržajem) uz odštetni zahtev, i time ih naveli da na štetu imovine osiguravajućih društava isplate iznose navedene u izreci presude na ime nematerijalne štete, pri čemu su bili sposobni da shvate značaj svoga dela i da upravljaju svojim postupcima, te svesni svog dela i hteli njegovo izvršenje, to iz izreke pravnosnažne presude jasno proizilaze svi objektivni i subjektivni elementi krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ (u odnosu na okrivljenu VV u vezi člana 61. KZ). Pored toga, i u prvobitnoj optužnici navedeno je da su okrivljeni u cilju pribavljanja imovinske koristi za sebe i druge podneli lažnu medicinsku dokumentaciju ovlašćenim licima osiguravajućih društava, i na taj način ih doveli u zabludu da na ime naknade nematerijalne štete, na štetu sopstvene imovine, isplate iznose navedene u dispozitivu optužnice, dakle opisani su svi bitni elementi krivičnog dela prevare iz člana 208. stav 1. KZ.

Stoga su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, ocenjeni neosnovanim.

Iz istih razloga, Vrhovni kasacioni sud ocenio je neosnovanim i navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog GG, kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi člana 5. KZ u vezi člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, kao i navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog EE kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP. Pored toga, istovetne navode, iznete u žalbama izjavljenim protiv prvostepene presude kojima se ukazuje na nastupanje zastarelosti krivičnog gonjenja, Apelacioni sud u Novom Sadu ocenio je neosnovanim, i za svoj stav – da prvostepenom presudom nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, na strani 8 poslednji stav i strani 9 prvi stav svoje odluke, izneo potpune i jasne razloge, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao pravilne, te na ove razloge i upućuje u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP.

Neosnovani su i navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene VV – advokata Miroslava Đerkovića, te branioca okrivljenog Voje Marjanovića – advokata Jovice Kovačevića, kojima se ukazuje da u radnjama okrivljenih ne stoje bitni elementi krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. KZ, već eventualno bitni elementi krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 2. KZ, za koje delo je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja.

Suprotno izloženim navodima zahteva, iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da su okrivljeni Vojo Marjanović i VV u inkriminisanom periodu, sposobni da shvate značaj svoga dela i da upravljaju svojim postupcima, te svesni svog dela, pri čemu su hteli njegovo izvršenje, posredovali pri podmićivanju službenih lica – lekara – ortopeda Kliničkog centra Vojvodine da u okviru svog službenog ovlašćenja izvrše službene radnje koje ne bi smeli izvršiti, na način bliže opisan u izreci prvostepene presude. Stoga u radnjama ovih okrivljenih stoje svi bitni elementi krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 1. u vezi člana 61. KZ, kako to pravilno zaključuju i prvostepeni i drugostepeni sud u svojim presudama, a ne elementi krivičnog dela davanje mita iz člana 368. stav 2. KZ, kako se to neosnovano ističe u podnetim zahtevima.

Branilac okrivljenog Voje Marjanovića – advokat Jovica Kovačević, u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i da Apelacioni sud u Novom Sadu u svojoj odluci nije izneo razloge o odlučnim činjenicama da li je okrivljeni stvorio odluku kod okrivljenog AA da izvrši krivično delo iz člana 359. stav 1. KZ, ili je samo učvrstio već postojeću odluku da izvrši ovo krivično delo, uz sopstveni zaključak da u konkretnom slučaju „uopšte ne postoji ovaj oblik saučesništva“, kojim navodima se ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP i pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, a što sve ne predstavlja dozvoljene razloge za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenima preko branilaca u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP. Stoga Vrhovni kasacioni sud ove navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca Jovice Kovačevića nije ni razmatrao.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP, doneta je odluka kao izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                               Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                          Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić