Protiv pravnosnažne presude drugostepenog suda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Lazar Babić, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 2), 3), 4), 7), 8), 9) i 10) i stav 2. tačka 1), 2) i 3) ZKP i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, ukine u celini presude drugostepenog i prvostepenog suda i predmet vrati na suđenje drugostepenom sudu ili preinači presudu drugostepenog suda tako što će usvojiti žalbu branioca okrivljenog i preinačiti presudu prvostepenog suda, s tim da iz obrazloženja zahteva proizilazi da branilac zahtev podnosi i protiv presude prvostepenog suda.

Vrhovni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA dostavio Vrhovnom javnom tužilaštvu, u skladu sa članom 488. stav 1. KZ i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Vrhovnog javnog tužilaštva i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog AA, ukazuje da su u pogledu krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru (u daljem tekstu: ZJRM) učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, isticanjem da delo za koje je okrivljeni optužen i oglašen krivim nije krivično delo i da je u odnosu na ovo delo primenjen zakon koji se ne može primeniti obzirom da, u konkretnom slučaju, može biti reč samo o krivičnom delu uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, odnosno prekršajima iz člana 330. stav 1. tačka 5) ZOBS na putevima i člana 29. stav 1. tačka 5) Zakona o ličnoj karti.

Prema navodima zahteva, ponašanje okrivljenog kritičnom prilikom koje se ogledalo u pasivnom držanju, odnosno odbijanju da preda ličnu kartu i da se podvrgne alkotestiranju, uz vređanje oštećenog, ne predstavlja radnju izvršenja krivičnog dela za koje je oglašen krivim jer se ova radnja, prema mišljenju branioca, može ostvariti samo aktivanim otporom službenom licu u vršenju službene dužnosti. Takav otpor okrivljeni nije pružio ni nakon dolaska dežurne patrole i vezivanja lisicama štaviše, okrivljeni je postupio po naredbi službenog lica i izašao iz vozila kako mu je i naređeno, dok je torbicu sa ličnim dokumentima, koju je tom prilikom odbacio u stranu, bacio samo iz ličnog revolta jer je zaustavljen gotovo ispred svoje kuće. Dakle, okrivljeni kritičnom prilikom nije pretio da će napasti, pokušao da napadne ili napao službeno lice u vršenju službene dužnosti, već se samo pasivno držao što, prema mišljenju branioca, ne predstavlja radnju ometanja službenog lica u vršenju službene dužnosti na drugi način.

Iznete navode zahteva, kojima branilac okrivljenog ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, Vrhovni sud ocenjuje kao neosnovane.

Odredbom člana 2. stav 1. ZJRM, propisano je da su nadležni organi za održavanje javnog reda i mira Ministarstvo unutrašnjih poslova, komunalna policija, inspekcijski organi i drugi nadležni organi u skladu sa zakonom utvrđenim delokrugom, a stavom 2. da su službena lica organa iz stava 1. tog člana, zaštićena u obavljanju zakonom utvrđenih poslova u skladu sa odredbama tog zakona.

Radnja izvršenja krivičnog dela ometanje službenog lica u vršenju službene dužnosti iz člana 23. stav 1. ZJRM, alternativno je propisana i može se sastojati u pretnji napadom, pokušaju napada, napadu ili u ometanju na drugi način službenog lica, nadležnih organa iz člana 2. tog zakona u vršenju službene dužnosti.

Pored ovoga, članom 110. stav 4. Zakona o policiji propisano je da se otporom smatra svako suprotstavljanje zakonitim službenim merama i radnjama koje se, pored ostalog, može vršiti oglušivanjem i pasivnim otporom.

Prema stanju u spisima predmeta, okrivljeni AA, je u vreme i na mestu opisanim izreci prvostepene presude, u stanju uračunljivosti, svestan svoga dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje hteo, „ometao službeno lice u vršenju službene dužnosti na taj način što je na zahtev policijskog službenika PS ..., oštećenog BB, koji je vršio kontrolu saobraćaja i tom prilikom zaustavio vozilo kojim je upravljao okrivljeni, najpre odbio da preda lična dokumenta i da se podvrgne alkotestiranju, a potom uputio reči „Šta me zaustavljaš pred kućom, šta me drndaš i ..., ajde beži“, zbog čega je oštećeni pozvao dežurnu patrolu PS ... u sastavu policijskih službenika VV i GG, nakon čega je okrivljeni po naredbi oštećenog izašao iz vozila i istom uputio reči „Indijancu jedan, šta hoćeš u usta da je ...“, te bacio torbicu sa ličnim dokumentima u njegovom pravcu, nakon čega su od strane policijskih službenika VV i GG prema okrivljenom primenjena sredstva prinude- vezivanje službenim lisicama“.

Ovako opisanim celokupnim ponašanjem okrivljenog, policijskom službeniku BB otežano je da tokom obavljanja službene dužnosti kontrole saobraćaja, izvrši službenu radnju kontrole vozača, ovde okrivljenog AA, pa stoga opisane radnje, prema nalaženju ovog suda, a suprotno navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, predstavljaju ometanje službenog lica na drugi način u obavljanju službene dužnosti, što je jedna od alternativno propisanih radnji izvršenja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, za koje je okrivljeni i oglašen krivim.

Dakle, prema nalaženju Vrhovnog suda, opisane radnje koje je okrivljeni AA preduzeo kritičnom prilikom, sadrže sva subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela iz člana 23. stav 1. Zakona o javnom redu i miru, te su stoga neosnovani navodi branioca da se u radnjama okrivljenog stiču obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ, odnosno prekršaja iz člana 330. stav 1. tačka 5) ZOBS na putevima i člana 29. stav 1. tačka 6) Zakona o ličnoj karti, a samim tim i navodi kojima se ukazuje na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP.

Branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi i zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP međutim, navedenu povredu zakona obrazlaže isticanjem da sud nije pravilno odmerio kaznu zatvora okrivljenom s obzirom na činjenice koje utiču da kazna bude manja, koje u zahevu navodi, i na taj način, po oceni ovog suda, suštinski ukazuje na povredu zakona iz člana 441. stav 1. ZKP, u čije razmatranje se Vrhovni sud nije upuštao jer ne predstavlja zakonski razlog zbog kog okrivljeni preko branioca može podneti ovaj vanredni pravni lek, u smislu člana 485. stav 4. ZKP.

Vrhovni sud se iz istih razloga nije upuštao ni u razmatranje preostalih navoda kojima se ukazuje na pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, odnosno povredu zakona iz člana 440. ZKP i bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 2) i 3) i stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, dok bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1), 4), 7), 8), 9) i 10) i stava 2. tačka 1) ZKP nije razmatrao jer zahtev u ovom delu nema propisan sadržaj u smislu člana 484. ZKP, koja nalaže navođenje konkretnog razloga za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti i njegovo obrazloženje.

Iz iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, na koje se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Lazara Babića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav.1 ZKP, odlučio kao u izreci presude i zahtev odbio kao neosnovan.

Zapisničar-savetnik                                                                                                         Predsednik veća-sudija

Sanja Živanović, s.r.                                                                                                         Svetlana Tomić Jokić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković