Apelacioni sud u Novom Sadu presudom Kž1 3001/13 od 02.12.2014. godine, odbio je kao neosnovanu žalbu okrivljenih B.S. i I.V.Đ., izjavljenu putem branioca i presudu Višeg suda u Subotici br. K. 20/13 od 14.06.2013. godine, potvrdio.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneli su:

- branilac okr. B.S., adv. D.D., zbog povreda odredaba Zakonika o krivičnom postupku i Krivičnog zakona sa predlogom Vrhovnom kasacionom sudu da usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, tako da ukine presudu Višeg suda u Subotici br. K. 20/13 od 14.06.2013. godine i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu br. Kž1 3001/13 od 02.12.2014. godine, i predmet vrati apelacionom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, i

- branilac okr. I.V.Đ., adv. B.Đ., zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. u vezi sa stavom 2. Zakonika o krivičnom postupku i iz člana 439. stav 1. tačka 1., sa predlogom Vrhovnom kasacionom sudu da donese presudu kojom će usvojiti zahtev za zaštitu zakonitosti i u celosti preinačiti presudu Višeg suda u Subotici br. K. 20/2013 i osloboditi okr. I.V.Đ. od optužbe ili da ukine drugostepenu i prvostepenu presudu i vrati predmet na ponovno odlučivanje, kao i da obavesti branioca o održavanju sednice i odredi da se izvršenje pravnosnažne presude i to kazne zatvora i mere bezbednosti u odnosu na ovog okrivljenog odloži do okončanja postupka pred ovim sudom.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerke zahteva za zaštitu zaknitosti branilaca okrivljenih B.S. i I.V.Đ. Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 i 55/14) (u daljem tekstu: ZKP), pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih su podneti zahtevi za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevima, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. I.V.Đ. je neosnovan u delu koji se odnosi na povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. i 2. ZKP, dok su, isti zahtev u ostalom delu i zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. B.S., nedozvoljeni.

Branilac okr. I.V.Đ. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je pobijanim presudama, primenom odredaba člana 367. stav 1. u vezi sa članom 33. KZ, učinjena povreda krivičnog zakona na štetu ovog okrivljenog, iz člana 439. tačka 1. ZKP (po pitanju da li je delo za koje se okrivljeni goni krivično delo), sa obrazloženjem da se radnje izvršenja koje su okr. I.V.Đ. stavljene na teret eventualno mogu podvesti pod disciplinsku odgovornost i da ne predstavljaju krivično delo. Takođe, branilac navodi da bi se utvrđene radnje okrivljenog eventualno mogle kvalifikovati kao krivično delo neprijavljivanje krivičnog dela i učinioca, iz člana 332. stav 2. KZ, pod uslovom da je kolega rekao okrivljenom da je primio 20 evra, ili kao krivično delo primanje mita iz člana 367. stav 4. KZ, čime branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, po pitanju da li je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, pobijanim pravnosnažnim presudama nisu učinjene povrede krivičnog zakona u pitanju, pa su lišeni svakog osnova suprotni navodi u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okr. I.V.Đ. Ovo iz razloga što iz činjeničnog opisa dela u izreci pobijane prvostepene presude, saglasno opisu dela u optužnom aktu, proizilaze sva bitna obeležja krivičnog dela iz člana 367. stav 2. u vezi sa članom 33. KZ, za koje je okr. I.V.Đ. kao saizvršilac pravilno oglašen krivim, kako objektivna obeležja koja se odnose na radnju izvršenja zajedničkog dela okrivljenih I.V.Đ. i B.S. – neposrednog primanja poklona da u okviru svog službenog ovlašćenja ne izvrše službenu radnju koju ne bi smeli izvršiti, uz konkretno opisane radnje sa kojima je okr. I.V.Đ. učestvovao u izvršenju krivičnog dela u pitanju (uzimanje dokumenata od lica u putničkom vozilu i predaja dokumenata okr. B.S. radi provere, saopštavanje licima u vozilu da su dokumenta neispravna i stavljanje u izgled preduzimanja prema njima službenih radnji koje okrivljeni ne bi smeli izvršiti), tako i subjektivna obeležja koja se tiču uračunljivosti i umišljaja okr. I.V.Đ. u okviru zajedničke odluke okrivljenih za izvršenje predmetnog krivičnog dela.

Pozivajući se na povredu zakona iz člana 485 .stav 1. tačka 1. u vezi sa članom 2. ZKP, branilac okr. I.V.Đ.a u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da u pravnosnažnoj presudi nije dat opis radnji sa kojima je okrivljeni kao saizvršilac učestvovao u izvršenju dela, čime ukazuje na nerazumljivost izreke presude, odnosno na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP. Pored toga, branilac ističe da nema dokaza o dogovoru okrivljenih za izvršenje dela, da iz utvrđenog činjeničnog stanja ne proizilazi saizvršilačka uloga i umišljaj okr. I.V.Đ., odnosno da je imao svest o motivu okr. B.S. da preduzima inkriminisane radnje da bi dobio mito, negira volju okr. I.V.Đ. da bilo šta primi od lica u kontrolisanom vozilu i osporava kao iskonstruisan suprotan zaključak suda, čime osporava ocenu suda izvedenih dokaza i istom utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi.

Međutim, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno branilac okrivljenog u okviru prava koja u postupku ima okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP ni zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. I.V.Đ. u delu kojim se ukazuje na ove nedostatke presude, nedozvoljen.

Branilac okr. B.S. u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se okrivljeni terete da su krivična dela u pitanju učinili kao saizvršioci, a da u izreci pobijane pravnosnažne presude nema opisa saizvršilaštva i da to izreku presude čini nejasnom, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP (nerazumljivost izreke), kao i da institut saizvršilaštva nije obrazložen, da presuda o tome, i posebno o učešću i ulozi okr. I.V.Đ. u izvršenju dela, nema jasnih i logičnih razloga, čime ukazuje na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP. Nadalje, kao razlog podnošenja zahteva branilac ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 3. ZKP (očigledno misleći na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3. ZKP) u vezi sa čl. 73. stav 4. i 78. ZKP i s tim u vezi navodi da okrivljeni B.S. i I.V.Đ., iako saizvršioci, prema opisu radnji dela za koje se terete nemaju identične procesne uloge i da zbog postojanja sukoba interesa nisu mogli imati zajedničkog branioca, te ukazuje na propust suda da okrivljene na to upozori i ostavi im rok da odluče koga će od njih braniti dosadašnji branilac i da drugi okrivljeni izabere novog branioca.

Branilac okr. B.S. u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da su prvostepeni i drugostepeni sud pogrešno primenili krivični zakon na štetu okrivljenog i da je okrivljeni bez osnova osuđen po strožijem krivičnom zakonu jer iz opisa radnji okrivljenih u odnosu na vreme izvršenja dela, te potpuno drugačije utvrđenog činjeničnog stanja u razlozima presude, u pogledu iste činjenice, proizilazi da se radi o krivičnom delu primanje mita iz člana 367. stav 4. i 1. u vezi sa članom 33. KZ, a ne o istom delu iz stava 2. člana 367. KZ, kako su radnje okrivljenih pogrešno kvalifikovane u pravnosnažnoj presudi. Prema navedenom, branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, koja je međutim samo formalno razlog podnošenja zahteva, a u suštini se navod zahteva o povredi krivičnog zakona svodi na osporavanje činjeničnog stanja utvrđenog u pobijanoj pravnosnažnoj presudi, pošto se u zahtevu činjenice bitne za pravnu kvalifikaciju dela okrivljenog, po stavu 2. ili po stavu 4. člana 367. KZ, koje se tiču vremena uzimanja poklona (pre ili nakon vraćanja dokumenata vozača i putnika u vozilu), predstavljaju drugačije i suprotno od onoga što je u pogledu tih činjenica stvarno utvrđeno u pobijanoj pravnosnažnoj presudi. Uz to, utvrđeno činjenično stanje branilac okrivljenog B.S. osporava i navodima da je zaključak suda o saizvršilaštvu okrivljenih, odnosno o učešću okr. I.V.Đ. i njegovom doprinosu u izvršenju dela kao zajedničkog, pogrešan i zasnovan na netačno utvrđenoj činjenici da okr. I.V.Đ. nije više kontrolisao dokumenta nakon što je okr. B.S. navodno primio novac.

Kako, međutim, bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP i iz stava 2. tačka 2. i 3. istog člana i pogrešno ili nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, shodno napred pomenutoj odredbi člana 485. stav 4. ZKP, nisu zakonom dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti od strane okrivljenog, odnosno branioca okrivljenog, to je zahtev branioca okr. B.S. koji je podnet iz tih razloga, nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, u odnosu na zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. I.V.Đ. (izreka pod I) u odbijajućem delu na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a u delu u kojem je taj zahtev odbačen kao nedozvoljen, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, a u odnosu na zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okr. B.S. (izreka pod II), na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                     Predsednik veća-sudija

Nataša Banjac, s.r.                                                                                                          Janko Lazarević, s.r.