Rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 288/17 od 06.11.2017. godine ispravljena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 288/17 od 03.10.2017. godine tako što se na kraju presude dodaju reči: „Pouka o pravnom leku. Protiv ove presude, dozvoljena je žalba u roku od 8 dana od dana dostavljanja presude, Apelacionom sudu u Novom Sadu“, dok je u ostalom delu navedena presuda ostala neizmenjena.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu KŽ3 32/17 od 12.02.2018. godine u stavu I izreke usvojena je žalba branilaca okrivljenog AA, pa je preinačena presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 288/17 od 03.10.2017. godine u delu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenom AA za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 234. stav 2. u vezi stava 1. KZ, opisano pod tačkom 4. izreke te presude, izrekao uslovnu osudu kojom mu je utvrdio kaznu zatvora u trajanju od 8 (osam) meseci i istovremeno odredio da se ista neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od 2 (dve) godine ne učini novo krivično delo, dok je u preostalom delu za navedeno krivično delo žalba branilaca okrivljenog odbijena kao neosnovana i drugostepena presuda je u tom delu potvrđena. U stavu II izreke presude usvojena je žalba branilaca okrivljenog AA, pa je ukinuta presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 288/17 od 03.10.2017. godine u delu kome je okrivljeni oglašen krivim za produženo krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) u vezi člana 61. KZ koje je opisano pod tačkama 1. i 2. izreke te presude i za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ koje je opisano pod tačkom 3. izreke te presude i u tom delu predmet je vraćen drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 201/18 od 08.06.2018. godine nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom na kom je Apelacioni javni tužilac u Novom Sadu ostao kod navoda optužbe i žalbe izjavljene protiv prvostepene presude, usvojena je žalba Osnovnog javnog tužioca u Kikindi, pa je preinačena presuda Osnovnog suda u Kikindi K.444/16 od 27.01.2017. godine, tako što je Apelacioni sud u Novom Sadu okrivljenog AA oglasio krivim zbog izvršenja produženog krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) u vezi člana 61. KZ i krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, pa mu je za navedena krivična dela prethodno utvrdio pojedinačne kazne i to za krivično delo iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) u vezi člana 61. KZ opisano pod tačkama 1. i 2. izreke te presude kaznu zatvora u trajanju od 1 godine i 5 meseci, a za krivično delo iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ opisano pod tačkom 3. izreke te presude kaznu zatvora u trajanju od 8 meseci i zatim ga je osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 2 (dve) godine, te je okrivljeni obavezan da oštećenima na ime imovinskopravnog zahteva isplati novčane iznose i to „BB“ DOO iz ... iznos od 2.992.690,81 dinar, „VV“ DOO iz ... iznos od 9.969.896,01 dinar i „GG“ AD iz ... iznos od 3.155.713,85 dinara, a sve u roku od 2 meseca od dana pravnosnažnosti presude pod pretnjom prinudnog izvršenja, dok je oštećeni „..“ AD iz ... sa viškom imovinskopravnog zahteva preko dosuđenog upućen na parnicu. Okrivljeni je obavezan na plaćanje troškova krivičnog postupka, s tim da će visinu troškova opredeliti posebnim rešenjem prvostepeni sud, a obavezan je i da plati paušal u iznosu od 10.000,00 dinara, a sve u roku od 30 dana od dana pravnosnažnosti presude.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 35/18 od 05.11.2018. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA i potvrđena je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 201/18 od 08.06.2018. godine.

Branilac okrivljenog AA - advokat Aleksandar Đorđević podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti samo protiv pravnosnažnih presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 201/18 od 08.06.2018. i Kž3 35/18 od 05.11.2018. godine, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 201/18 od 08.06.2018. godine i Kž3 35/18 od 05.11.2018. godine tako što će u odnosu na okrivljenog doneti oslobađajuću presudu ili da ukine navedene presude i predmet vrati Apelacionom sudu u Novom Sadu radi ponovnog suđenja ili da ukine samo presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3 35/18 od 05.11.2018. godine, te da na osnovu člana 488. stav 3. ZKP odloži izvršenje pravnosnažne sudske odluke i to presude Osnovnog suda u Kikindi K.444/16 od 27.01.2017. godine koja je preinačena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 201/18 od 08.06.2018. godine do okončanja postupka povodom podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog AA zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP koja je opšteg karaktera, pri čemu formalno ne označava ni jednu povredu zakona, ali se iz obrazloženja zahteva može zaključiti da je isti podnet zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Ovo, imajući u vidu da se u zahtevu navodi da je okrivljeni AA oglašen krivim i osuđen za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ i njegov kvalifikovani oblik iz stava 2, a koje krivično delo je prestalo da postoji u momentu donošenja pobijane pravnosnažne presude, jer je izmenama i dopunama Krivičnog zakonika koje su objavljene u „Službenom glasniku RS“ broj 94/2016 i koje su stupile na snagu dana 01.03.2018. godine izvršena dekriminalizacija tog krivičnog dela i isto više nije zakonom propisano kao krivično delo, pri čemu nema pravnog kontinuiteta sa krivičnim delom prevara u obavljanju privredne delatnosti iz člana 223. sada važećeg KZ, jer su bitna zakonska obeležja bića ova dva krivična dela različita, tako da je sud trebalo da shodno odredbi člana 5. stav 2. KZ primeni najblaži zakon i da okrivljenog oslobodi od optužbe, jer delo za koje je optužen više nije krivično delo.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Ovo sa razloga jer Vrhovni kasacioni sud nalazi da krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ (i njegovi kvalifikatorni oblici) nije dekriminalizovano donošenjem Zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine, sa stupanjem na snagu 01.03.2018. godine izmena u odnosu na ovo krivično delo), kako to neosnovano u podnetom zahtevu ističe branilac okrivljenog. Naime, u konkretnom slučaju radnje okrivljenog opisane u izreci pravnosnažne presude pod tačkama 1, 2. i 3. za koje je on oglašen krivim i osuđen, a koje se u bitnom sastoje u iskorišćavanju od strane okrivljenog svoga ovlašćenja kao osnivača i direktora u privrednom društvu „DD“ DOO, dakle kao odgovornog lica, da u ime ovog privrednog društva zaključi ugovore sa oštećenima i zatim neispunjenja obaveza po ovim ugovorima, a sve u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za ovo privredno društvo, su kažnjive i po Krivičnom zakoniku koji je važio u vreme donošenja pobijanih pravnosnažnih presuda i po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda odgovaraju obeležjima krivičnog dela zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, broj 94/2016 od 24.11.2016. godine), čime je u ovom konkretnom slučaju zadržan pravni kontinuitet inkriminacije. Pri ovome, kako je za krivično delo zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika koji je važio u vreme donošenja pobijanih presuda predviđena kazna zatvora u trajanju od 2 godine do 10 godina, dok je za krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) ranije važećeg Krivičnog zakonika bila predviđena kazna zatvora u trajanju od 1 godine do 8 godina, a za osnovni oblik ovog krivičnog dela kazna zatvora u trajanju od 3 meseca do 5 godina, to je očigledno da je za okrivljenog blaži ranije važeći Krivični zakonik, pa samim tim je blaža i pravna kvalifikacija radnji okrivljenog kao krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) KZ i krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, a kako je pravilno sud i kvalifikovao radnje okrivljenog, pri čemu je imao u vidu i navode optužbe odnosno žalbu javnog tužioca koja je pravnosnažnom presudom usvojena.

Pored toga, po oceni ovoga suda, neosnovani su i navodi zahteva branioca okrivljenog u delu u kojem ukazuje da delo za koje je okrivljeni optužen i pravnosnažno oglašen krivim nije krivično delo i iz razloga jer činjenični opis dela, dat u optužnom aktu javnog tužioca i izreci pravnosnažne presude, ne sadrži sve bitne elemente bića krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ, obzirom da nije naveden konkretan materijalno-pravni propis koji je okrivljeni grubo povredio, a što je, pored navođenja činjenica i okolnosti koje predstavljaju obeležja krivičnog dela, po stavu branioca u konkretnom slučaju neophodno jer se radi o krivičnom delu sa blanketnom dispozicijom.

Izneti navodi zahteva branioca okrivljenog su neosnovani iz razloga jer su u činjeničnom opisu krivičnog dela utvrđenom u izreci pravnosnažne presude, a za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, jasno određene i detaljno navedene radnje okrivljenog AA kao odgovornog lica - osnivača i direktora u privrednom društvu „DD“ DOO, a koje radnje se sastoje u tome da je okrivljeni u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za ovo privredno društvo grubo povredio ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom preduzeća, a na način bliže opisan u izreci pravnosnažne presude, pri čemu kada je potpuno opisano grubo kršenje ovlašćenja od strane okrivljenog, a što je ovde slučaj, za postojanje konkretnog oblika krivičnog dela nije neophodno navesti i blanketni propis iz kojeg proizilaze ovlašćenja okrivljenog, a koja je on grubo povredio.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, opisano postupanje okrivljenog je suprotno dobrim poslovnim običajima i zakonom propisanim opštim načelima pravnog prometa i poslovanja privrednog subjekta i predstavlja grubu povredu ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom preduzeća, te stoga opisane radnje okrivljenog sadrže sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja produženog krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 2. u vezi stava 1. tačka 4) u vezi člana 61. KZ i krivičnog dela zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4) KZ za koja je on pobijanom pravnosnažnom presudom oglašen krivim.

Stoga su neprihvatljivi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog o nepostojanju u radnjama okrivljenog bitnih obeležja krivičnog dela zbog okolnosti da u pobijanoj pravnosnažnoj presudi nije konkretno označen materijalno-pravni propis prekršen tim radnjama, tako da se neosnovano zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je odbačen.

Naime, branilac okrivljenog u ostalom delu zahteva navodi da nižestepeni sudovi u pobijanim presudama nisu dali razloge o obliku vinosti okrivljenog, odnosno na osnovu čega su zaključili da je okrivljeni u konkretnom slučaju postupao sa direktnim umišljajem, a ne sa nekim drugim oblikom vinosti, a koji navodi branioca okrivljenog bi po nalaženju ovoga suda predstavljali bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP. Pored toga, branilac okrivljenog navodi i da sud svojim postupanjem i to najpre po izmenjenom optužnom aktu od strane javnog tužioca, a zatim po neizmenjenom optužnom aktu jer je našao da je izmenjeni optužni akt na štetu okrivljenog, nije omogućio okrivljenom da na jasan i nedvosmislen način bude obavešten za šta se tačno tereti, čime je okrivljenom povredio pravo na odbranu.

Imajući u vidu da iz iznetih navoda proizilazi da se nižestepene presude pobijaju zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, te zbog povrede prava na odbranu okrivljenog, a što ne predstavlja zakonske razloge zbog kojih je u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP dozvoljeno podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda zakona na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Aleksandra Đorđevića, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP zahtev u odnosu na povredu zakona navedenu u izreci odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) i člana 485. stav 4. ZKP zahtev odbacio kao nedozvoljen i odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Snežana Lazin, s.r.                                                                                                                    Nevenka Važić, s.r

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić