Od okrivljenog je oduzeta imovinska korist pribavljena krivičnim delom, tako što je okrivljeni obavezan da u korist budžeta Republike Srbije uplati iznos od 541.234,00 dinara, u roku od mesec dana od dana pravnosnažnosti presude, a okrivljeni je obavezan i da sudu naknadi troškove krivičnog postupka u iznosu od 74.488,92 dinara, kao i iznos od 3.000,00 dinara na ime paušala, sve u roku od mesec dana od dana pravnosnažnosti presude.

Stavom II presude, prema okrivljenom M.T. je na osnovu odredbe člana 354. tačka 1. ZKP odbijena optužba da je izvršio produženo krivično delo poreske utaje iz člana 229. stav 3. u vezi stava 1. u vezi sa članom 61. KZ.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br.4928/13 od 17.10.2013. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe javnog tužioca Višeg javnog tužilaštva u Šapcu, okrivljenog M.T. i njegovog branioca – advokata S.F., a presuda Višeg suda u Šapcu 1K br.291/10 od 24.06.2013. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog M.T. - advokat S.F., zbog povreda odredaba Zakonika o krivičnom postupku, Krivičnog zakonika i Zakona o porezu na dohodak građana, s tim što iz obrazloženja proizilazi da ukazuje na bitne povrede krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. i stav 2. tač. 2. i 3. ZKP, te povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud preinači presudu Višeg suda u Šapcu 1K br.291/10 u stavu I izreke, tako što će odbiti optužbu ili okrivljenog osloboditi od optužbe, te braniocu okrivljenog dosuditi troškove krivičnog postupka, ili da pobijane presude ukine i predmet vrati prvostepenom ili drugostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti, u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP je neosnovan, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog M.T. u zahtevu za zaštitu zakonitosti formalno nije označio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP kao osnov pobijanja, međutim, iz obrazloženja zahteva proizilazi da ukazuje na ovu povredu zakona, obzirom da u zahtevu ističe da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela poreske utaje iz člana 229. stav 1. KZ, zbog kojeg je oglašen krivim, a s tim u vezi navodi da je od momenta navodnog izvršenja krivičnog dela Zakon o porezu na dohodak građana izmenjen, te da je prihod od kapitala razvrstan u druge prihode, što je utvrdio i drugostepeni sud u obrazloženju svoje presude na strani 5.

Po oceni ovoga suda, izneti navodi ne mogu se prihvatiti kao osnovani.

Naime, iz izreke prvostepene presude proizilazi, da okrivljeni M.T. u periodu od 01.12.2006. do 18.03.2008. godine, kao vlasnik i direktor GP A. p. d.o.o L., u nameri da potpuno izbegne plaćanje poreza na dohodak građana propisan odredbama člana 61. Zakon o porezu na dohodak građana – nije prijavio zakonito stečeni prihod, na taj način što je prisvojio deo novca dobijen prodajom apartmana koji je njegova firma u svojstvu suinvestitora gradila u okviru Sportsko-rekreativnog kompleksa u B.K., tako što je u kupoprodajne ugovore i prateću dokumentaciju – izlazne fakture unosio manje iznose naplaćenih, a razliku u iznosu od ukupno 2.164.936,00 dinara zadržao za sebe, na koji način je izbegao plaćanje poreza na dohodak građana u iznosu od 541.234,00 dinara.

Dakle, prema činjeničnom opisu u izreci prvostepene presude, navedeni prihod kapitala okrivljeni nije prijavio, i to u nameri da potpuno izbegne plaćanje poreza na dohodak građana, te prema tome, izreka sadrži kako objektivna, tako i subjektivna obeležja krivičnog dela poreske utaje iz člana 229. stav 1. KZ, za koje delo je okrivljeni i oglašen krivim.

Osim toga, u pobijanim presudama, prvostepeni i drugostepeni sud su istakli da je u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela ova vrsta prihoda, odnosno uzimanje iz imovine privrednog društva od strane vlasnika privrednog društva, predstavljala prihod od kapitala u smislu odredbe člana 61. stav 1. tačka 4. Zakona o porezu na dohodak građana, a da je nakon toga izvršena izmena tog zakona, te je ovaj prihod razvrstan u druge prihode, u smislu odredbe člana 85. stav 1. tačka 13. Zakona o porezu na dohodak građana, ali da ovakav način uzimanja prihoda iz imovine privrednog društva u svakom slučaju predstavlja oporezivi prihod koji okrivljeni nije prijavio, i to u nameri da izbegne plaćanje poreza na dohodak građana na ovaj deo prihoda, zbog čega u radnjama okrivljenog stoje svi bitni elementi krivičnog dela iz člana 229. stav 1. KZ, zbog kojeg je oglašen krivim.

Stoga su navodi zahteva, kojima se ukazuje da u radnjama okrivljenog nema elemenata krivičnog dela iz člana 229. stav 1. KZ, ocenjeni neosnovanim.

Na istu povredu krivičnog zakona, branilac okrivljenog M.T. ukazivao je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude. Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu, kao drugostepeni, iznete žalbene navode ocenio neosnovanim i u obrazloženju svoje presude, na stranama 5 i 6, s tim u vezi izneo jasne razloge, koje i ovaj sud u potpunosti prihvata kao pravilne, to Vrhovni kasacioni sud na ove razloge u smislu odredbe člana 439. stav 2. ZKP i upućuje.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, u delu kojim se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1. ZKP, odbijen je kao neosnovan, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP.

U odnosu na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. i stav 2. tač. 2. i 3. ZKP, na koje se takođe ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je zahtev u ovom delu nedozvoljen.

Naime, odredbom člana 484. Zakonika o krivičnom postupku, propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP).

Kada se zahtev podnosi zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP) okrivljeni preko svog branioca, a i sam branilac koji u korist okrivljenog preduzima sve radnje koje može preduzeti okrivljeni (član 71. tačka 5. ZKP), takav zahtev može podneti samo iz razloga propisanih odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle, zbog povrede odredaba člana 74, člana 438. stav 1. tač. 1. i 4. i tačka 7. do 10. i stav 2. tačka 1, član 439. tač. 1. do 3. i člana 441. st. 3. i 4. ZKP, učinjenih u prvostepenom postupku i u postupku pred apelacionim sudom.

Shodno citiranim zakonskim odredbama, pravo okrivljenog i njegovog branioca na podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, ograničeno je u pogledu razloga isključivo na ove povrede.

Imajući u vidu da se napred navedenim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog ukazuje na povrede odredaba člana 438. stav 1. tačka 11. i stav 2. tač. 2. i 3. ZKP, koje u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP ne predstavljaju dozvoljen razlog za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenima i njihovim braniocima, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu odbacio kao nedozvoljen, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredaba člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                            Predrag Gligorijević, s.r.