Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog, advokat Božo Prelević zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) i člana 438. stav 2. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku i povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) Zakonika o krivičnom postupku, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev za zaštitu zakonitosti i pobijane presude preinači, tako da okrivljenog oslobodi od optužbe za krivično delo koje mu je stavljeno na teret ili da se pobijane presude ukinu i spisi predmeta vrate prvostepenom sudu na ponovno odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog dostavio Republičkom javnom tužiocu, u skladu sa odredbom člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP), i u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA je neosnovan u odnosu na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, dok je u preostalom delu nedozvoljen.

U podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je najpre ukazao da je pobijanim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na taj način što je sud povredio objektivni identitet optužbe i time narušio zakonski imperativ istovetnosti presude i optužbe. Navedena povreda se po navodima branioca sastoji u tome da su iz izreke presude izostavljene poruke prethodno navedene u optužnom aktu („Ti si ljudski otpad! Mala bitanga!“, „A što mi se ne javiš da te čujem, pi..o mala?“...), na koji način je sud preostale uvredljive i pogrdne poruke pretvorio u navodno ugrožavanje sigurnosti, a da to sud nije uradio, po navodima branioca, bilo bi jasno da se radi o uvredama.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, neosnovani su izneti navodi branioca da je izostavljanjem poruka iz činjeničnog opisa radnje izvršenja učinjena bitna povreda iz člana 438. stav stav 1. tačka 9) ZKP, koje navode je inače branilac već isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani 4 pasus 1 obrazloženja presude dao jasne i dovoljene razloge koje u svemu prihvata Vrhovni kasacini sud i na iste upućuje, shodno odredbi člana 491. stav 2. ZKP.

U preostalom delu podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti branilac je ukazao da je pobijanim presudama učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, s obzirom da nedostaju bitni elementi krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ, i to pretnja okrivljenog koja mora biti ozbiljna i ostvariva da bi se radilo o predmetnom krivičnom delu, a osim toga, opisujući kritični događaj, sud je u izreci presude opisao radnju izvršenja krivičnog dela uvreda iz člana 170. KZ, a ne krivično delo ugrožavanje sigurnosti iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. KZ zbog koga je okrivljeni oglašen krivim.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani.

Odredbom člana 138. stav 1. KZ, propisano je da krivično delo ugrožavanje sigurnosti čini onaj ko ugrozi sigurnost nekog lica pretnjom da će napasti na život ili telo tog lica ili njemu bliskog lica, dok je stavom 3. propisano da ko delo iz stava 1. ovog člana učini prema predsedniku Republike, narodnom poslaniku, predsedniku Vlade, članovima vlade, sudiji Ustavnog suda, sudiji, javnom tužiocu i zameniku javnog tužioca, advokatu, policijskom službeniku i licu koje obavlja poslove od javnog značaja u oblasti informisanja u vezi sa poslovima koje obavlja, kazniće se zatvorom od šest meseci do pet godina.

Sa teorijskog aspekta, imajući u vidu obeležja ovog krivičnog dela, proizilazi da se radnja izvršenja osnovnog oblika iz stava 1. sastoji u upotrebi pretnje da će se napasti na život ili telo, pa iako je zakonodavac opredelio samo zakonski termin „pretnja“ nesporan je stav teorije i sudske prakse da pretnja mora biti kvalifikovana i ozbiljna. Posledica te kvalifikovane i ozbiljne pretnje je ugrožena sigurnost oštećenog koja se manifestuje u osećanju nesigurnosti i ugroženosti.

Imajući u vidu radnju izvršenja dela u konkretnom slučaju, u činjeničnom opisu je opisana „pretnja“ koja se sastoji u tome što je okrivljeni oštećenom uputio poruke: „Sad dobro zapamti! Je..ću ti majku pokvarenu, svinjsku! Đubre bedno! Odaberi kontejner!“, a takođe u činjeničnom opisu kao posledica navedene pretnje opisana je i posledica navedenog krivičnog dela, a koja se ogleda u ugrožavanju sigurnosti oštećenog.

Pretnja, kao obeležje odnosno radnja ovog krivičnog dela, se u konkretnom slučaju posmatra u okviru konteksta i načina upućenih poruka koje pojedinačno posmatrano, neke od njih mogu imati uvredljiv karakter. Međutim, ako se posmatraju u svojoj celokupnosti i kontinuitetu, kao i načinu upućivanja, iste predstavljaju „kvalifikovanu pretnju“, kojom se stavlja u izgled napad na život ili telo, o čemu su detaljne razloge dali i nižestepeni sudovi u obrazloženju svojih presuda.

S obzirom na sve napred navedeno, neosnovani su navodi zahteva kojima se ukazuje da se u radnjama okrivljenog stiču bitni elementi krivičnog dela uvreda iz člana 170. KZ kao i navodi da je pobijanim pravnosnažnim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

U pogledu činjeničnih zaključaka suda da su upućene poruke zapravo pretnja, koja je izazvala osećaj ugroženosti oštećenog kao posledice upućenih pretnji, a samim tim i u pogledu preduzetih radnji oštećenog kritičnog dana radi zaštite svoje bezbednosti, osporavanje ovakvih činjeničnih zaključaka suda u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti svodi se na osporavanje činjeničnog stanja i povredu iz odredbe člana 440. ZKP, koja nije zakonom propisan razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog i njegovog branioca, tako da Vrhovni kasacioni sud u ovom delu i nije mogao ispitivati navode podnetog zahteva za zaštitu zakonitosti.

Branilac okrivljenog u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da u krivičnom postupku nije zakazan glavni pretres u smislu člana 404. stav 1. ZKP, kojim je propisano da ako se na glavnom pretresu sazna da svedok ili veštak ne može da dođe pred sud ili mu je dolazak znatno otežan, veće može, ako smatra da je njegov iskaz važan, narediti da ga van glavnog pretresa ispita predsednik veća ili sudija član veća, neposredno ili putem tehničkih sredstava za prenos slike i zvuka. Po braniočevim navodima, povreda ove odredbe ogleda se u činjenici što su okrivljeni i njegov branilac bili uredno pozvani na glavni pretres zakazan za 25.07.2019. godine koji nije održan, ali na isti je pristupio oštećeni koji je tražio da bude ispitan i o sadržini takvog zapisnika o ispitivanju svedoka, oštećenog BB, okrivljeni i branilac saznali su naknadno na glavnom pretresu održanom dana 03.03.2020. godine, na koji način je po navodima branioca učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 404. stav 1. ZKP.

Osim toga, branilac u podnetom zahtevu ukazuje da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka koju numerički označava kao povredu člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, međutim, prilikom obrazlaganja istaknute povrede branilac navodi da sud za ocenu da se radi o krivičnom delu iz člana 138. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika nije dao jasne razloge i na taj način je učinio povredu iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni odnosno njegov branilac shodno pravima koja ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP, člana 438. stav 2. tačka 3) u vezi člana 404. stav 1 ZKP i člana 440. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. i 2. i člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, odlučio kao u izreci presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić