Presudom Višeg suda u Čačku Kž 218/17 od 19.10.2017. godine, odbijene su kao neosnovane žalba branioca okrivljenog AA advokata Mileta Živanovića i žalba Osnovnog javnog tužioca u Gornjem Milanovcu, a presuda Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu K 55/17 od 16.06.2017. godine, je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Mile Živanović, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude u osuđujućem delu koji se odnosi na okrivljenog AA ili ih preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta, sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog AA, u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da se u konkretnom slučaju radi o krivičnom delu sa blanketnom dispozicijom, a da je u izreci presude navedeno da je povređena odredba člana 313. stav 1. tačka 13) Zakona o privrednim društvima, koja se prema navodima zahteva, nikako ne može odnositi na okrivljenog AA, već se ista odredba odnosi na upravni odbor akcionarskog društva, u kome okrivljeni nije bio, niti je imalo bilo kakve nadležnosti u njegovom odlučivanju, pa branilac smatra da se stoga u radnjama okrivljenog ne stiču bitna obeležja krivičnog dela koje mu je stavljeno na teret.

Iznetim navodima, iako formalno ne označava, po nalaženju ovog suda, branilac ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Međutim, ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, nisu osnovani, a iz sledećih razloga:

Odredba člana 238. stav 1. tačka 4) KZ propisuje da će se odgovorno lice u preduzeću ili drugom subjektu privrednog poslovanja koje ima svojstvo pravnog lica ili preduzetnik, koje u nameri pribavljanja protivpravne imovinske koristi za pravno lice u kome je zaposleno, za drugo pravno lice ili drugi subjekt privrednog poslovanja koji ima svojstvo pravnog lica ili za preduzetnika, na drugi način grubo povredi ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom, kazniti zatvorom od tri meseca do pet godina.

U činjeničnom opisu krivičnog dela za koje je okrivljeni oglašen krivim izrekom pobijane prvostepene presude, jasno su navedene radnje okrivljenog, koje se sastoje u postupanju protivno odredbi člana 313. stav 1. tačka 13) Zakona o privrednim društvima, te omogućavanju APR „GG“, da naplati uvećane troškove prevoza metalne ambalaže i opasnih odpadaka umesto na relacijama Gornji Milanovac – Donja Vrbava i Gornji Milanovac – Bresnica, na relaciji Gornji Milanovac – Kragujevac i na osnovu neistinitih računa sačinjenih od strane vlasnika autoprevozničke radnje okrivljenog GG, po računima bliže navedenim u izreci, pribavljanju protivpravne imovinske koristi okrivljenom GG, u iznosu od 48.325,00 dinara.

Polazeći od navedenog, ovako opisano postupanje okrivljenog, koje je protivno odredbi člana 313. stav. 1. tačka 13) Zakona o privrednim društvima, ali i koje je istovremeno suprotno dobrim poslovnim običajima i zakonom propisanim opštim načelima pravnog prometa i poslovanja privrednog subjekta prilikom raspolaganja imovinom preduzeća, po nalaženju ovog suda, predstavlja grubu povredu ovlašćenja u pogledu upravljanja, raspolaganja i korišćenja imovinom, te stoga stoje sva zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 238. stav 1. tačka 4) u vezi člana 33. KZ, za koje je pobijanom pravnosnažnom presudom okrivljeni oglašen krivim. S tim u vezi, neosnovani su navodi zahteva o nepostojanju krivičnog dela u radnjama okrivljenog, zbog okolnosti da je u pobijanoj pravnosnažnoj presudi označen materijalno-pravni propis koji se odnosi na upravni odbor, a ne na okrivljenog, jer upravo pomenuta norma i predviđa obavezno postupanje i odlučivanje upravnog odbora u konkretnom slučaju, a okrivljenom se stavlja na teret da je postupao protivno tom blanketu, tj. da je po prethodnom dogovoru sa GG, raspolagao i koristio imovinu preduzeća AD „DD“ , bez odluke upravnog odbora.

Iz iznetih razloga, po oceni ovog suda, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u odnosu na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Pored navedenog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti se ističe i da su u konkretnom slučaju povređene odredbe Zakonika o krivičnom postupku, jer prema stavu branioca, na glavnom pretresu nije omogućeno da se izvedu dokazi koji su izvedeni u istražnom postupku, zbog čega isti smatra da je time povređeno pravo na odbranu okrivljenog, kao i pravo na pravično suđenje. Iznetim navodima, po nalaženju ovog suda, branilac ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu člana 395. ZKP.

U zahtevu se navodi i to da je iz obrazloženja prvostepene i drugostepene presude nejasno da li je okrivljeni konkretnom prilikom postupao u korist ili na štetu preduzeća, kojim navodima se po nalaženju ovog suda, ukazuje da su razlozi presude nejasni, tj. ukazuje se na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP.

Takođe, u zahtevu se navodi da je odbrana u žalbi istakla sve povrede zakona, ali da se viši sud na iste nije osvrtao, niti je u obrazloženju drugostepene presude naveo zbog čega nije prihvatio žalbene navode, pa branilac smatra da je time učinjena povreda zakona. Iznetim navodima, po nalaženju ovog suda, branilac ukazuje na povredu člana 460. stav 1. ZKP.

Napokon, u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac ističe da u konkretnom slučaju okrivljeni nije odlučivao o plaćanju, da je to bilo isključivo u nadležnosti finansijske službe, a pre svega direktora logistike, koji je jedini mogao da odobri cenu plaćanja, a kojim navodima, po nalaženju ovog suda, branilac osporava utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koja u postupku ima u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povreda zakona iz člana 438. stav 2. tačka 2), 395. i 460. stav 1. ZKP, kao ni zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog AA, u ovom delu ocenio kao nedozvoljen.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude u odnosu na odbijajući deo na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) u vezi člana 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbacio kao nedozvoljen.

Zapisničar-savetnik                                                                                                            Predsednik veća-sudija

Marina Pandurović, s.r.                                                                                                     Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić