Presudom Višeg suda u Beogradu Kž1 br. 598/22 od 30.08.2022. godine, usvojena je žalba Osnovnog javnog tužioca u Lazarevcu i presuda Osnovnog suda u Lazarevcu K br. 337/21 od 08.06.2022. godine je preinačena i to samo u pogledu odluke o krivičnoj sankciji, tako što je Viši sud u Beogradu okrivljenog AA zbog dva krivična dela nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ za koje je prvostepenom presudom oglašen krivim, prethodno utvrdio pojedinačne kazne u trajanju od po 4 meseca, i okrivljenog osudio na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 6 meseci. U nepreinačenom – osuđujućem delu i u delu odluke o troškovima krivičnog postupka presuda Osnovnog suda u Lazarevcu K br. 337/21 od 08.06.2022. godine, ostala je neizmenjena.

Protiv napred navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA, advokat Mile Rankić zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti, pobijane presude preinači i okrivljenog oslobodi od optužbe, kao i da odredi da troškovi krivičnog postupka padnu na teret budžetskih sredstava suda.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je, po oceni navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA, advokata Mileta Rankića je neosnovan.

Branilac okrivljenog, u zahtevu za zaštitu zakonitosti kao razlog podnošenja označava povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, a iz obrazloženja proizilazi da se istim pobijaju pravnosnažne presude samo zbog povrede zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP. Naime, po stavu odbrane, u konkretnom slučaju, se ne radi o krivičnom delu, jer je u pitanju delo malog značaja. U vezi sa iznetim branilac okrivljenog citira zakonske odredbe člana 18., člana 4., 22. i 195. Krivičnog zakonika, te navodi da se pri oceni stepena krivice mora imati u vidu primarni interes deteta koji je pasivni subjekt krivičnog dela, da je nesporno da je okrivljeni u docnji isplatio sve dospele obaveze na ime izdržavanja svoje maloletne dece (do zaključenja glavne rasprave), da se izricanjem krivičnih sankcija prema okrivljenom prvenstveno povređuje pravo deteta na izdržavanje od roditelja koji ne vrši roditeljsko pravo, jer okrivljeni za vreme izdržavanja kazne zatvora neće biti u opravdanoj mogućnosti da plaća izdržavanje, a što će neminovno imati za posledicu da će maloletnoj deci biti ugrožena egzistencija, iz kojih razloga ni opšta svrha izricanja krivičnih sankcija propisana članom 4. stav 2. KZ, a to je suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom, ne zahteva izricanje krivične sankcije prema okrivljenom, jer su okolnosti i način izvršenja dela takvi da su i samim vođenjem krivičnog postupka prema okrivljenom postignuti ciljevi specijalne i generalne prevencije.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda izneti zahtevi su neosnovani, a ovo iz sledećih razloga:

Odredbom člana 18. Krivičnog zakonika, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela, a koji se u konkretnom slučaju ima primeniti, u smislu člana 5. KZ, određeno je da „nije krivično delo ono delo koje, iako sadrži obeležja krivičnog dela, predstavlja delo malog značaja“ (stav 1.) a da je delo „malog značaja ako je stepen krivice učinioca nizak, ako su štetne posledice odsutne ili neznatne i ako opšta svrha krivičnih sankcija ne zahteva izricanje krivične sankcije“ (stav 2.) te da se „odredbe st. 1. i 2. ovog člana mogu primeniti na krivična dela za koja je propisana kazna zatvora do pet godina ili novčana kazna“ (stav 3.).

U konkretnom slučaju, za krivična dela za koja je okrivljeni AA optužen i osuđen - nedavanje izdržavanja iz člana 195. stav 1. KZ, a imajući u vidu opis radnji izvršenja krivičnih dela, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta propisanog članom 18. KZ. Tako, stepen krivice u konkretnom slučaju nije „nizak“, što je jedan od prvih uslova, nego je, imajući u vidu stepenovanje krivice na dva nehatna i dva umišljajna oblika, izvesno najviši i to u vidu direktnog umišljaja. Takođe, nije ispunjen ni uslov u pogledu neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica. O ispunjenosti ovog uslova, u pogledu odsutnosti štetnih posledica, može se govoriti ukoliko je reč, između ostalog, o pokušaju krivičnog dela, a u konkretnom slučaju, kako to proizilazi iz spisa predmeta, okrivljeni nije davao izdržavanje za svoju maloletnu decu u periodu od 10.06.2020. godine do podnošenja optužnog predloga, a kako je to utvrđeno presudom Osnovnog suda u Lazarevcu P2 br. 231/19 od 10.06.2020. godine kao dana podnošenja tužbe, te su dela samim tim svršena i za ista je oglašen krivim, pa nema sumnje da su nastupile, svakako znatne, štetne posledice po pasivnog subjekta – lica koja je okrivljeni po zakonu dužan da izdržava, odnosno štetne posledice – ugrožavanje maloletnih članova porodice, kao zaštitnog objekta ovog krivičnog dela. Pri tome, pitanje neznatnosti ili odsutnosti štetnih posledica, sud ceni sa stanovišta ugroženosti ili stepena povređivanja zaštitnog dobra. Na kraju, imajući u vidu i o kom krivičnom delu se radi, stepenu krivice, intenzitetu štetnih posledica po zaštitni objekat dela, nema sumnje da opšta svrha krivičnih sankcija, odnosno „suzbijanje dela kojima se povređuju ili ugrožavaju vrednosti zaštićene krivičnim zakonodavstvom“, zahtevaju izricanje krivične sankcije, u konkretnom slučaju, te tako nije ispunjen ni treći navedeni neophodni uslov iz člana 18. stav 2. KZ, zbog čega, po stavu Vrhovnog kasacionog suda, nema uslova za primenu instituta „delo malog značaja“ iz člana 18. KZ.

Shodno iznetom, neosnovani su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti, kojima se ukazuje na povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP u vezi člana 18. KZ.

Sa iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Irina Ristić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                              Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić