Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 962/18 od 08.11.2018. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe branioca okrivljenog AA i Višeg javnog tužioca u Sremskoj Mitrovici i presuda Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K-9/18 od 12.07.2018. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda branilac okrivljenog adv. Đorđe Trifunović podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 1) i člana 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev za zaštitu zakonitosti i preinači prvostepenu presudu tako što će okrivljenog osloboditi optužbe za držanje municije 7,9 mm, a optužbu odbaciti za držanje 15 vojničkih metaka za duge cevi kalibra 7,62 mm i jedan metak za automat „...“ kalibra 11,43 mm.

Nakon što je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti, u smislu člana 488. stav 1. ZKP, dostavio Republičkom javnom tužiocu, Vrhovni kasacioni sud je održao sednicu veća o kojoj, u smislu člana 488. stav 2. ZKP, nije obavestio javnog tužioca i branioca, jer veće nije našlo da bi njihovo prisustvo sednici bilo od značaja za donošenje odluke.

Na sednici veća Vrhovni kasacioni sud je razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je po oceni navoda u zahtevu, našao:

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje da kada su u pitanju 15 metaka kalibra 7,62mm za AP „...“ nije sporno da držanje takve municije nije dozvoljeno građanima, ali da takva municija nije protivpravno nabavljena i da ista u količini od 15 metaka predstavlja zaostatak koji je okrivljeni propustio da razduži prilikom razduženja puške, jer je u postupku utvrđeno da je okrivljeni kao potpukovnik vojske od 1993. do 1996. godine bio na ratištu u Hrvatskoj i da je bio zadužen sa AP, koja koristi municiju kalibra 7,62 mm, te da se navedeni propust jedino može kvalifikovati kao krivično delo nepravilnog odnosa prema poverenom naoružanju iz člana 222. ranijeg OKZ. Dalje navodi da je navedeno krivično delo okrivljeni učinio 1996. godine i da je gonjenje za to krivično delo zastarelo, iz čega proizilazi da je okrivljeni osuđen za krivično delo, uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, jer je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja.

Suprotno iznetim navodima zahteva, po nalaženju ovog suda, iz izreke prvostepene presude proizilaze sva subjektivna i objektivna zakonska obeležja krivičnog dela nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. KZ, obzirom da je okrivljeni neovlašćeno držao veću količinu municije i to 487 komada vojničkih metaka za duge cevi kal. 7,9 mm, 15 vojničkih metaka za duge cevi 7,62 mm, kao i jedan metak za automat „...“ kal. P 43 mm, čije držanje građanima nije dozvoljeno, postupajući na taj način suprotno članu 5. stav 2. tada važećeg Zakona o oružju i municiji („Službeni glasnik RS“ br. 9/92 ... 104/13), pri čemu je bio svestan da shvati značaj svog dela i da upravlja svojim postupcima, svestan svog dela i njegove zabranjenosti, čije je izvršenje hteo, a za koje je okrivljeni oglašen krivim i osuđen, zbog čega se neosnovano u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da su se u radnjama okrivljenog stekli svi bitni elementi krivičnog dela nepravilan odnos prema poverenom naoružanju iz člana 222. OKZ, koju kvalifikaciju branilac vrši na osnovu sopstvene verzije događaja.

Shodno iznetom, neosnovano branilac okrivljenog u obrazloženju zahteva, i ako istu ne numeriše, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP.

Branilac okrivljenog u zahtevu iznosi zaključak da je nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja koji zasniva na sopstvenoj pravnoj kvalifikaciji krivičnog dela ( vezano za nedozvoljeno držanje 15 metaka kalibra 7,62 mm za AP „kalašnjikov“), odnosno da se u radnjama okrivljenog stiču sva zakonska obeležja krivičnog dela iz člana 222. OKZ, a ne krivičnog dela nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. KZ, za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, a u odnosu na koje nije nastupila apsolutna zastarelost krivičnog gonjenja, u smislu odredbi člana 103 stav 1. tačka 4) KZ i člana 104 stav 6. KZ, imajući u vidu vreme izvršenja krivičnog dela ( od 01.05.1996. do 14.11.2015. godine ) i kaznu koja se može izreći- kazna zatvora od dve do deset godina, kao i rok apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja koji iznosi 20 godina od izvršenja dela.

Shodno iznetom, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, donošenjem pobijanih presuda nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 1) ZKP, te je zahtev i u ovom delu odbijen kao neosnovan.

U pogledu neovlašćenog držanja 487 metaka kalibra 7,9 mm branilac okrivljenog u zahtevu navodi da je pobijanim presudama učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, jer delo za koje se okrivljeni goni nije krivično delo.

U vezi sa navedenim branilac u zahtevu navodi da se krivično pravne radnje opisane izrekom prvostepene presude i potvrđene drugostepenom presudom, ne mogu podvesti pod pojam krivičnog dela iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. KZ- nedozvoljeno držanje oružja i eksplozivnih materija, s obzirom da u postupanju okrivljenog u konkretnom slučaju, nema elemenata protivpravnosti, jer okrivljeni 487 vojničkih metaka za duge cevi kalibra 7,99 mm nije neovlašćeno držao, pošto držanje municije kalibra 7,99 mm nije zabranjeno, pa samim tim i nema obeležje predmetnog krivičnog dela. Takođe navodi da je okrivljeni municiju koja je pronađena kod njega nabavio za vreme dok je bio aktivno vojno lice, da je izvršio legalizaciju lovačkog karabina i da smatra da je na taj način legalizovao i municiju, jer ni jedan propis o legalizaciji nije predviđao poseban postupak legalizacije iste, kao i da se legalizacija odnosi samo na oružje, jer municija ima akcesornu prirodu u postupku legalizacije. Dalje navodi da ne postoji propis ili odluka nadležnog organa niti bilo kakav pisani akt iz koga se može utvrditi da je postojala obaveza okrivljenog da prilikom legalizacije oružja preda ranije nabavljenu municiju po vojnim propisima iz čega jasno proizilazi da na strani okrivljenog nije postojala svest o nedopuštenom postupanju. Takođe u zahtevu ukazuje da pojam neovlašćenog držanja municije nije regulisan krivičnim zakonom, već da se taj pojam mora tumačiti sa aspekta odredbi Zakona o oružju i municiji, koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i da iz člana 7. stav 2. Zakona o oružju i municiji („Službeni glasnik RS“ br. 9/92 ... 20/15) proizilazi da delovi za oružje iz stava 1. navedenog člana i municija za oružje sa olučenim cevima se mogu nabavljati samo na osnovu odobrenja nadležnog organa, za vrstu oružja za koju je izdat oružani list. Dalje branilac izvlači zaključak da je nabavka municije, imajući u vidu navedenu odredbu, isključivo vezana za vrstu oružja, odnosno za oružani list. S tim u vezi navodi da je okrivljeni pred MUP-om registrovao oružje i da nikada nije tražio nabavku municije.

Iznete navode zahteva za zaštitu zakonitosti branilac komentarisanjem utvrđenog činjeničnog stanja, polemiše sa nalazom i mišljenjem sudskog veštaka Dragana Čudića u pogledu nabavljanja sporne municije, kao i u pogledu pitanja da li je ista za vojno naoružanje odnosno da li se radi o „vojničkom metku“, kao i da li se takva municija u tehničkom smislu može koristiti za lovački karabin, a ukoliko može u kakavoj je vezi sa postojanjem, odnosno nepostojanjem krivičnog dela iz člana 348. stav 3. u vezi stava 2. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom, dovodeći sve napred navedeno u vezu sa odbranom okrivljenog o načinu nabavljanja sporne municije.

Pri tome, okrivljenom AA, izrekom prvostepene presude na teret je stavljeno neovlašćeno držanje veće količine municije, a ne neovlašćena nabavka veće količine municije, sa čime branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti u pretežnom delu i polemiše. S tim u vezi, branilac polazi od toga da je municija nabavljena na isti način kao i oružje preko vojnih organa za vreme dok je okrivljeni bio aktivno vojno lice, a da sud prihvata navode sudskog veštaka Dragana Čudića da se okrivljeni „snašao“ za municiju i da je u pitanju municija za vojno naoružanje, odnosno da se radi o „vojničkom metku“ čije držanje fizičkim licima, odnosno građanima nije dozvoljeno i da je relevantno što se takva municija u tehničkom smislu može koristiti za lovački karabin, čime ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje.

Obzirom da branilac, ceni odbranu okrivljenog i dokaze izvedene tokom postupka, iznosi svoje činjenične zaključke koji su drugačiji od onih utvrđenih u pobijanim pravnosnažnim presudama i na taj način osporava ocenu dokaza i utvrđeno činjenično stanje u pobijanim presudama, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio kao nedozvoljen, a imajući u vidu odredbu člana 485. stav 4. ZKP, koja propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac, shodno pravima koje ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke i postupka koji je prethodio njenom donošenju, a kojim nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                      Predsednik veća-sudija,

Irina Ristić,s.r.                                                                                                               Bata Cvetković,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić