Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) i u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog je neosnovan u delu kojim se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP i člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP, dok u preostalom delu zahtev za zaštitu zakonitosti nema zakonom propisan sadržaj.

Naime, branilac okrivljenog je u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazao da je nižestepenim presudama učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i kao nezakonite dokaze istakao ispitavanje svedoka u istrazi, suprotno odredbi člana 300. stav 6. ZKP. Na takvim iskazima svedoka datim u istrazi bez pribavljene saglasnosti okrivljenog, koji je bio nedostupan, jer se nalazio na izdržavanju kazne na teritoriji Kosova, i eventualno njegovog branioca nisu se mogle zasnivati pobijane presude.

Ovakve navode sadržane u zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog je isticao i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je našao da su ovakvi navodi neosnovani, o čemu je u obrazloženju presude na strani 2. stav 7. dao jasne i dovoljne razloge, kao i prvostepeni na strani 44. stav 4. i strani 45. stav 1. obrazloženja presude, koje Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata i u smislu člana 491. stav 2. ZKP na njih upućuje. Tim pre što su svedoci neposredno ispitani i kasnije na glavnim pretresima (02.04.2018. godine, 28.05.2018. godine, 25.02.2019. godine, 25.11.2019. godine, 18.01.2021. godine i 22.02.2021. godine) u prisustvu branioca okrivljenog, pa je branilac imao mogućnost da u kontradiktornom postupku postavlja pitanja svedocima.

Pored toga u podnetom zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac je pobijane presude osporio i zbog bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, navodeći da je optužnica prekoračena na taj način što je iz presude u potpunosti sud izbacio pomagače i lica koja su učestvovala u navedenom sukobu i promenio je opis događaja kao i oružje kojim je izvršeno ubistvo (u optužnici stoji da je pokojni oštećeni ubijen iz pištolja marke „magnum 357, 38 specijal“, dok u presudi stoji samo da je u pitanju „projektil“).

Naime, iz spisa predmeta proizilazi da je okrivljenom optužnim aktom Višeg javnog tužioca u Beogradu KTO br 290/18 od 05.06.2018. godine izmenjenim 11.02.2020. godine stavljeno na teret da je „... u stanju uračunljivosti, svestan svog dela i da je isto zabranjeno, a čije je izvršenje hteo, ... lišio života pokojnog AA, u čemu su mu sa umišljajem pomogli drugookrivljeni BB, trećeokrivljeni VV i NN lice, na taj način...nakon čega je posle kraće svađe trećeokrivljeni VV dok se nalazio iza GG kako bi ga sprečio da pomogne pokojnom AA istog udario u predelu glave neutvrđenim sredstvom (kasnije precizirano mehaničkim oruđem čvrste konzistencije), i naneo mu laku telesnu povredu u vidu jedne razderine kože iznad desnog uha duge oko 2 cm, dok su drugookrivljeni BB i NN lice stali iza pokojnog oštećenog AA i tako ga sprečili da pobegne...“. Nakon toga, prvostepeni sud je pošto su drugookrivljeni i trećeokrivljeni oslobođeni od optužbe pravnosnažnom presudom Višeg suda u Beogradu 9K br. 345/18 od 24.02.2020. godine, potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1 br. 573/20 od 22.09.2020. godine, iz izreke presude izostavio deo optužbe u odnosu na drugookrivljenog i trećeokrivljenog, prema kojima je krivični postupak bio pravnosnažno okončan, a umesto marke pištolja koja je prvobitno navedena u optuženju „ 357 magnum, 38 specijal“ u izreku, nakon pribavljenog nalaza i mišljenja veštaka koji nije mogao utvrditi tačno o kom metku je reč, stavio „projektil“.

Odredbom člana 420. stav 1. ZKP, propisano je da se presuda može odnositi samo na lice koje je optuženo i samo na delo koje je predmet optužbe, sadržane u podnetoj, odnosno na glavnom pretresu izmenjenoj ili proširenoj optužnici. Dakle između optužbe i presude mora da postoji identitet i podudarnost u pogledu subjektivne i objektivne istovetnosti dela.

Prekoračenje optužbe podrazumevalo bi izmenu činjeničnog opisa radnje izvršenja krivičnog dela opisanog u optužnom aktu i to dodavanjem veće kriminalne volje okrivljenom kojim se otežava položaj okrivljenog u pogledu pravne ocene dela ili krivične sankcije.

U konkretnom slučaju, po nalaženju ovog suda, činjenični opis u izreci presude ostao je u granicama činjeničnog opisa iz optužnog akta, odnosno u granicama onih činjenica i okolnosti na kojima se optužba zasniva, te nije povređen identitet optužbe i presude na štetu okrivljenog. Time što je Osnovni sud na osnovu veštačenja i na osnovu oslobađajućih presuda za saučesnike u ovom krivičnom delu iz optuženja izostavio činjenice vezano za drugookrivljenog i trećeokrivljenog i uneo shodno obavljenom veštačenju da je reč o „projektilu“ bez označavanja bližih pojedinosti marke pištolja nije otežan položaj okrivljenog, niti je na taj način učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, na koju se neosnovano zahtevom ukazuje.

Osim toga, branilac je u podnetom zahtevu ukazao i na činjenicu da je pobijanim presudama učinjena povreda člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima, koja decidno navodi da Evropski sud pazi na to da u postupku pred nacionalnim sudovima bude poštovana pravičnost postupanja, a koja povreda se ogleda u tome što drugostepeni sud nije dao obrazloženje za svoju odluku, već samo konstatuje da je prihvatio zaključak prvostepenog suda da su u radnjama okrivljenog ostvareni elementi krivičnog dela ubistvo iz člana 113. Krivičnog zakonika, bez navođenja načina kako se došlo do takvog zaključka, a uz to i nakon ukidanja prvostepene presude nije postupljeno po nalozima ukidnog rešenja Apelacionog suda.

Odredbom člana 484. ZKP propisano je da se u zahtevu za zaštitu zakonitosti mora navesti razlog za njegovo podnošenje (član 485. stav 1. ZKP) i da se u slučaju iz člana 485. stav 1. tačka 2) i 3) tog Zakonika, mora dostaviti odluka Ustavnog suda ili Evropskog suda za ljudska prava. Imajući u vidu da branilac okrivljenog uz zahtev za zaštitu zakonitosti nije dostavio odluku kojom je utvrđena povreda ljudskog prava okrivljenog, to je Vrhovni kasacioni sud našao da zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog u ovom delu nema sadržaj propisan odredbom člana 484. ZKP.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP i člana 487. stav 1. tačka 3) u vezi člana 484. ZKP odlučeno je kao u izreci ove presude.

Zapisničar – savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                               Predsednik veća – sudija

Marija Ribarić, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                Bata Cvetković, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić