Branilac okrivljene M.U.M., advokat I.M., podneo je zahtev za zaštitu zakonitosti protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP i člana 438. stav 2. tač.1. i 3. ZKP i zbog povrede krivičnog zakona na štetu okrivljene učinjene pogrešnom primenom zakona na činjenično stanje utvrđeno u pravnosnažnoj presudi, a bez predloga u pogledu odluke Vrhovnog kasacionog suda o zahtevu.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. glasnik RS“, br.72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP), pa je u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljene, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene M.U.M., advokata I.M., je neosnovan.

Neosnovano branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti, ističe da je prvostepeni sud, zasnivajući prvostepenu presudu na iskazima okrivljene datim u policiji i pred istražnim sudijom koji su pribavljeni na nezakonit način, povredom odredbe člana 69. stav 1. tada važećeg ZKP (jer su okrivljeni M.U.M. i B.S., čiji su iskazi u suprotnosti, imali zajedničkog branioca), učinio bitnu povredu odredaba krivičnog postupka u smislu člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP i da je istu povredu postupka učinio i drugostepeni sud u žalbenom postupku time što je potvrdio prvostepenu presudu.

Odredbom člana 69. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku („Sl. list SRJ“, broj 70/01 i 68/02 i „Sl. glasnik RS“, broj 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ranije važeći ZKP), koji je bio na snazi u vreme saslušanja okrivljene M.U.M. u policiji i pred istražnim sudijom i prema kojem se, shodno odredbi člana 604. stav 1. ZKP, ocenjuje zakonitost tada preduzetih radnji, propisano je da više okrivljenih mogu imati zajedničkog branioca samo ako to nije u suprotnosti sa interesima njihove odbrane.

U konkretnom slučaju, kako se tačno navodi i u zahtevu za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene M.U.M., prilikom davanja iskaza, odnosno odbrane okrivljene pred ovlašćenim službenim licem PU Pančevo (zapisnik Ku.2615/12 od 16.11.2012. godine), i pred istražnim sudijom Višeg suda u Pančevu (zapisnik Ki.br.112/12 od 17.11.2012. godine), izabrani branilac okrivljene bio je adv. M.P. koji je istovremeno i branilac okr. B.S., a koji je nakon podizanja optužnice, podneskom od 23.01.2013. godine, obavestio sud da ne može braniti oboje okrivljenih jer su njihove odbrane u koliziji i da se odriče odbrane okr. M.U.M., nakon čega je okrivljenoj od strane suda postavljen branilac po službenoj dužnosti, adv. I.M.

Međutim, u odbrani koju je iznela na glavnom pretresu, nakon što joj je postavljen drugi branilac, okr. M.U.M. je izjavila da ne priznaje krivično delo koje joj je optužnicom stavljeno na teret i da u celosti ostaje kod odbrana datih u policiji i u istražnom postupku (kada je takođe negirala izvršenje dela), pri tom ne menjajući i ne opovrgavajući bilo koju od činjenica koje je iznosila u tim iskazima. Dakle, okrivljena se branila potpuno istovetno kao i kada je imala zajedničkog branioca sa okr. B.S., iz čega proizilazi da okolnost zajedničkog branioca očigledno nije uticala na kvalitet i sadržaj tada iznete odbrane okrivljene, a samim tim ni na pogoršanje krivičnopravnog položaja okrivljene u vezi sa ocenom njene odbrane od strane suda.

Stoga, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda u konkretnom slučaju nije povređena odredba člana 69. stav 1. ranije važećeg ZKP, i nije učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1. ZKP.

Kao osnov podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, branilac okrivljene ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP, koja se, prema navodima zahteva, ogleda u nerazumljivosti izreke prvostepene presude u kojoj nisu naznačene činjenice i okolnosti koje čine obeležja krivičnog dela u pitanju i one od kojih zavisi primena Krivičnog zakonika, a tiču se objektivnih (učešća u radnji izvršenja dela) i subjektivnih elemenata (svest o zajedničkom delovanju – zajednički umišljaj) iz zakonskog opisa instituta saizvršilaštva iz člana 33. KZ.

Nadalje, kao osnov podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti, a u vezi sa napred pomenutim iskazima okrivljene datim u policiji i pred istražnim sudijom, branilac okrivljene ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 3. ZKP, navodeći da prvostepeni i drugostepeni sud nisu primenili odredbe krivičnog postupka (član 337. stav 3. ranije važećeg ZKP), shodno kojima je trebalo izdvojiti iz spisa navedene iskaze okrivljene kao nezakonite dokaze koji se ne mogu koristiti u postupku.

Takođe, branilac okrivljene u zahtevu ističe povredu Krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2. ZKP, navodeći da je u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe primenjen zakon koji se ne može primeniti jer su pogrešno primenjene odredbe instituta o saizvršilaštvu. Pri tom, ukazuje na razloge iznete u zahtevu koji se odnose na institut saizvršilaštva, a ti razlozi, osim u delu koji se odnosi na nerazumljivost izreke o čemu je napred bilo reči, sastoje se u tvrdnji da sud ne utvrđuje u čemu se sastoji svest okrivljene o saradnji i zajedničkom delovanju u izvršenju dela, odnosno ne utvrđuje postojanje zajedničkog umišljaja i prethodnog dogovora okrivljenih da izvrše krivično delo u pitanju, čime se u suštini osporava pravilnost i potpunost činjeničnog stanja utvrđenog u pravnosnažnoj presudi.

Međutim, bitne povrede odredaba krivičnog postupka na koje se ukazuje prednjim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti i nedostaci u utvrđenom činjeničnom stanju, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, nisu predviđene kao dozvoljeni zakonski razlozi za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenog, odnosno njegovog branioca, pa je zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene M.U.M. u navedenom delu, nedozvoljen.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je odlučio kao u izreci ove presude, na osnovu člana 490. i člana 491. stav 1. ZKP, u odnosu na odbijajući deo, a na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2. u vezi sa članom 485. stav 4. ZKP, u delu u kojem je zahtev odbačen kao nedozvoljen.

Zapisničar,                                                                                                       Predsednik veća - sudija

Nataša Banjac,s.r.                                                                                          Janko Lazarević,s.r.