Okrivljeni je obavezan i da sudu na ime paušala plati iznos od 10.000,00 dinara, u roku od 15 dana od dana pravnosnažnosti presude, pod pretnjom izvršenja.

Istom presudom, okrivljena BB je na osnovu člana 423. tačka 2) ZKP oslobođena od optužbe da je izvršila krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi iz člana 238. stav 1. tačka 4. Krivičnog zakonika, te određeno da u odnosu na ovu okrivljenu troškovi postupka padaju na teret budžetskih sredstava suda, na osnovu člana 265. stav 1. ZKP.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 br.573/21 od 21.09.2021. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Višeg javnog tužioca u Novom Sadu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije i branioca okrivljenih AA i BB, a presuda Višeg suda u Novom Sadu – Posebno odeljenje za suzbijanje korupcije K –Po4 br.91/2018 od 17.03.2021. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenog AA – advokat Miomir Biščić, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1), stav 2. i stav 4. ZKP, konkretno zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1), 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane presude tako što će okrivljenog AA osloboditi od optužbe, ili da ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud dostavio je primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, i u sednici veća, koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, nalazeći da njihovo prisustvo ne bi bilo od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), nakon razmatranja spisa predmeta i pravnosnažnih presuda protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev je neosnovan.

Ukazujući na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) i 2) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da je u odnosu na krivično delo za koje je okrivljeni oglašen krivim nastupila dekriminalizacija jer je „krivično delo iz člana 238. brisano iz krivičnog zakonodavstva pre nego što je tužilaštvo podiglo optužni akt“, te da u konkretnom slučaju nema pravnog kontinuiteta predmetnog krivičnog dela sa bilo kojim drugim krivičnim delom protiv privrede. S tim u vezi, u zahtevu se navodi i da je pogrešan stav iznet u nižestepenim presudama – da krivično delo iz člana 238. KZ od izmene zakona dana 01.03.2018. godine, iako brisano iz Krivičnog zakonika, nije potpuno dekriminalizovano, te da postoji pravni kontinuitet sa krivičnim delom zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. KZ, obzirom da je kao vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela označen period od 23.11.2012. godine do 18.04.2013. godine, pri čemu je poslednja krivično-pravna radnja okrivljenog preduzeta 23.11.2012. godine, dakle pre stupanja na snagu Krivičnog zakonika koji propisuje krivično delo iz člana 227. KZ.

Izložene navode zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA Vrhovni kasacioni sud ocenjuje neosnovanim.

Naime, ista povreda zakona isticana je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, a Apelacioni sud u Novom Sadu, kao drugostepeni, u svojoj odluci je na strani 6 stav 5 -7, strani 7 stav 1 – 4 i strani 8 stav 1 – 3, izneo jasne i dovoljne razloge zbog čega nalazi da je žalba branioca u ovom delu neosnovana.

Prema stanovištu drugostepenog suda, u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela (od 23.11.2012. godine do 18.04.2013. godine), postojalo je krivično delo zloupotreba ovlašćenja u privredi, koje nakon izmena Krivičnog zakonika od 01.03.2018. godine više nije propisano kao krivično delo, međutim tom izmenom ovo krivično delo nije dekriminalizovano, već ima kontinuitet sa krivičnim delom zloupotreba položaja odgovornog lica iz člana 227. stav 3. KZ, pa kako je obaveza suda da u smislu odredbe člana 5. KZ primeni najblaži zakon za učinioca ukoliko je nakon izvršenja krivičnog dela zakon izmenjen jednom ili više puta, imajući u vidu da je u konkretnom slučaju za okrivljenog blaži zakon koji je važio u vreme izvršenja predmetnog krivičnog dela, odnosno odredba člana 238. stav 1. tačka 4. KZ zbog visine propisane kazne, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pravilno postupio kada je radnje okrivljenog pravno kvalifikovao kao krivično delo iz člana 238. stav 1. tačka 4. KZ.

Ove razloge Vrhovni kasacioni sud u svemu prihvata kao jasne, dovoljne i pravilne, i u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih i upućuje.

U vezi sa povredom krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, u zahtevu se ističe i da su nižestepeni sudovi učinili ovu povredu krivičnog zakona „neprihvatanjem instituta krajnje nužde (član 20. KZ) i pravne zablude (član 29. KZ), koji isključuju postojanje krivičnog dela na strani okrivljenog AA“. Branilac okrivljenog AA je i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude isticao ovu povredu krivičnog zakona, pa kako je drugostepeni sud na strani 8 stav 4 i strani 9 stav 1 – 4 izneo jasne i dovoljne razloge zbog čega nalazi da se okrivljeni nije nalazio u pravnoj zabludi, niti da je postupao u krajnjoj nuždi, kako to u žalbi navodi branilac okrivljenog, koje razloge i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, to na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Najzad, istim zahtevom ukazuje se da je prema okrivljenom izrečena mera oduzimanja imovinske koristi, i pored toga što predstavnik oštećenog preduzeća „VV“ nije postavio imovinsko-pravni zahtev, pa kako je oštećeno preduzeće svoj imovinsko- pravni zahtev ostvarilo u parničnom postupku, to je od okrivljenog nezakonito i neosnovano oduzeta imovinska korist u krivičnom postupku na osnovu odredaba članova 91. i 92. KZ, a na koji način je učinjena i povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 3) ZKP na štetu okrivljenog.

Ni ovi navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA nisu mogli biti prihvaćeni kao osnovani. Ovo stoga što je ista povreda zakona isticana i u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, koju žalbu je Apelacioni sud u Novom Sadu kao drugostepeni odbio kao neosnovanu i u svojoj odluci na strani 10 stav 2 i strani 11 stav 1 izneo jasne razloge zbog čega nalazi da je prvostepeni sud pravilno primenio odredbe članova 91. i 92. KZ, imajući u vidu da je okrivljeni izvršenjem predmetnog krivičnog dela pribavio imovinsku korist za svoje preduzeće u iznosu navedenom u izreci prvostepene presude, koje razloge i ovaj sud u svemu prihvata kao pravilne, te na ove razloge u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP i upućuje.

Iz navedenih razloga, zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA odbijen je kao neosnovan, na osnovu odredbe člana 491. stav 1. i 2. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Predsednik veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                           Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić