Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu, shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan u delu koji se odnosi na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, dok je u ostalom delu nedozvoljen.

Branilac okrivljenog zahtev za zaštitu zakonitosti podnosi zbog povrede krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP navodeći da radnje koje su opisane u izreci presude kao radnje izvršenja krivičnog dela, a koje je preduzeo okrivljeni predstavljaju krivično delo ometanje pravde iz člana 336b stav 2. KZ. Ovo sa razloga što je okrivljeni uvredio tužioca u prostorijama javnog tužioca, kada je u postupku saslušavan kao svedok.

Izneti navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog se, po oceni Vrhovnog suda, ne mogu prihvatiti kao osnovani, iz sledećih razloga:

Odredbom člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika je propisano da krivično delo uvreda čini onaj ko uvredi drugog.

Odredbom člana 366b stav 2. Krivičnog zakonika je propisano da krivično delo ometanje pravde vrši onaj ko uvredom, silom, pretnjom ili na drugi način ometa ili spreči sudiju, javnog tužioca, zamenika javnog tužioca ili advokata u vršenju sudijske ili tužilačke funkcije, ili advokatske službe.

Iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljeni oglašen krivim da je „ ...dana 15.06.2023. godine ... u prostorijama Osnovnog javnog tužilaštva uvredio privatnog tužioca na taj način, što mu je više puta, pred svedocima ... rekao „Neradniku jedan, najgori si u ovom javnom tužilaštvu, samo kafenišeš i sediš po kafićima, ništa ne radiš“, pri čemu je bio svestan i znao da time vređa privatnog tužioca, te je to i hteo, dakle u uračunljivom stanju i sa umišljajem uvredio privatnog tužioca, pri čemu je bio svestan da je njegovo delo zabranjeno.“

U ovako opisanim i utvrđenim radnjama okrivljenog AA, iz kojih proizilazi da je okrivljeni uvredio privatnog tužioca, na taj način što mu je više puta pred svedocima rekao uvredljive reči, proizilaze sva obeležja, kako objektivna, tako i subjektivna, krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. KZ

Dakle, izrekom pravnosnažne presude nije opisano da je okrivljeni uvredom sprečio javnog tužioca u vršenju tužilačke funkcije, kako se to ukazuje zahtevom, pa su samim tim navodi branioca okrivljenog da je učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, od strane Vrhovnog suda ocenjeni kao neosnovani.

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA u ostalom delu je nedozvoljen.

Naime, branilac okrivljenog u preostalom delu zahteva ističe i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno okrivljenom. Međutim, u obrazloženju navedene povrede ne ukazuje na koji način je povređen krivični zakon odnosno da li je delo za koje se optuženi goni krivično delo, već polemiše sa činjeničim utvrđenjima u pravnosnažnim presudama, navodeći da reči koje je okrivljeni izgovorio po svojoj sadržini jesu neprijatne i za javnog tužioca subjektivno mogu predstavljati uvredu, ali sa stanovišta objektivnog kriterijuma izrečene reči nisu takve da bi omalovažile tužioca.

Kako pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, to je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Pored navedenog branilac okrivljenog u zahtevu ističe i da se sud nije osvrnuo na žalbene navode, na koji način ističe i povredu člana 460. ZKP, a što ne predstavlja zakonski razlog zbog kojeg je, u smislu odredbe člana 485. stav 4. ZKP, dozvoljeno podnošenje ovog vanrednog pravnog leka okrivljenom i njegovom braniocu zbog povrede zakona, pa je Vrhovni sud zahtev branioca okrivljenog AA i u ovom delu ocenio nedozvoljenim.

Sa iznetih razloga, nalazeći da pobijanim presudama nije učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, na koju se neosnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenog AA - advokata Miroslava Lazića, Vrhovni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, zahtev branioca okrivljenog u odnosu na navedenu povredu odbio kao neosnovan, dok je u ostalom delu zahtev odbacio, na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP.

Zapisničar-savetnik                                                                                                 Predsednik veća-sudija

Vesna Zarić,s.r.                                                                                                             Milena Rašić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković