Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocu maloletnog AA, advokatu Ivanu Gligoriću, shodno članu 488. stav 1. ZKP, pa je održao sednicu veća, o kojoj u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije obavestio Republičkog javnog tužioca i branioca maloletnog, jer nije našao da je njihovo prisustvo od značaja za donošenje odluke, pa je razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim rešenjem protiv kojeg je zahtev podnet, te je po oceni navoda i predloga u zahtevu Republičkog javnog tužioca našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca je osnovan.

Po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, osnovano se u podnetom zahtevu Republičkog javnog tužioca ukazuje da je pobijanim rešenjima učinjena povreda krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP u vezi sa članom 78. stav 2. Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivično pravnoj zaštiti maloletnih lica, u korist maloletnog AA, jer je donošenjem drugostepenog rešenja, u pogledu krivičnog dela koje je predmet optužbe, primenjen zakon koji se ne može primeniti.

Članom 180. stav 4. Krivičnog zakonika propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. ovog člana učinilac, ako između njega i deteta, ne postoji značajnija razlika u njihovoj duševnoj i telesnoj zrelosti.

Iz spisa predmeta utvrđuje se da je prema maloletnom AA prvostepenim rešenjem izrečena vaspitna mera pojačan nadzor od strane organa starateljstva zbog krivičnog dela obljuba sa detetom iz člana 180. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, koje rešenje je donošenjem drugostepenog rešenja, preinačeno i prema maloletnom AA je obustavljen postupak, primenom člana 78. stav 2. ZM u vezi člana 423. tačka 1) ZKP sa obrazloženjem da se propisani osnov isključenja postojanja krivičnog dela iz člana 180. stav 4. Krivičnog zakonika, ne može ograničiti samo na osnovni oblik krivičnog dela iz člana 180. stav 1. Krivičnog zakonika, jer bi nepostojanje osnovnog oblika tog krivičnog dela isključilo postojanje njegovog kvalifikatornog oblika.

Međutim, Vrhovni kasacioni sud nalazi, da je izneto pravno stanovište drugostepenog suda, pogrešno. Ovo stoga, što je citiranom odredbom člana 180. stav 4. Krivičnog zakonika izričito i nedvosmisleno propisano da se isključenje postojanja krivičnog dela odnosi samo na osnovni oblik krivičnog dela – član 180. stav 1. Krivičnog zakonika, pa je po oceni Vrhovnog kasacionog suda, drugostepeni sud, proširujući osnov isključenja postojanja krivičnog dela i na teži oblik propisan članom 180. stav 2. Krivičnog zakonika, pobijanim pravnosnažnim rešenjem učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP, u korist maloletnog AA, na koju se osnovano ukazuje zahtevom za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 492. stav 1. tačka 3) ZKP u vezi sa članom 493. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude, tako što je podneti zahtev Republičkog javnog tužioca, usvojio kao osnovan u pogledu napred izložene povrede zakona učinjene pravnosnažnim drugostepenim rešenjem i s obzirom da je zahtev podnet na štetu okrivljenog, samo utvrdio postojanje navedene povrede zakona, ne dirajući u pravnosnažnost rešenja.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                         Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                      Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić