Protiv navedenih pravnosnažnih rešenja, Republički javni tužilac je podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, Ktz br. 1448/20 od 17.12.2020. godine zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji kao osnovan zahtev za zaštitu zakonitosti i utvrdi da je pravnosnažnim rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 258/20 od 16.09.2020. godine povređen zakon u korist okrivljenih AA i BB, u postupku koji je vođen protiv njih zbog krivičnog dela primanje mita iz člana 367. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Vrhovni kasacioni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti braniocima okrivljenih AA, advokatu Nemanji Vasiljeviću i BB, advokatu dr Nemanji Aleksiću, te je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Republičkog javnog tužioca i branilaca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažna rešenja protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, pa je našao:

Iako se u uvodu podnetog zahtev za zaštitu zakonitosti pobija samo prvostepeno rešenje Apelacionog suda u Novom Sadu a u predlogu zahteva, predlaže utvrđivanje povrede zakona u korist okrivljenih samo u odnosu na prvostepeno rešenje, iz obrazloženja zahteva može se zaključiti da Republički javni tužilac pobija zakonitost i drugostepenog rešenja Apelacionog suda u Novom Sadu Kž2 1601/20 od 05.10.2020. godine, zbog čega je Vrhovni kasacioni sud oba navedena rešenja ispitao u smislu navoda zahteva.

Ocenjujući navode zahteva za zaštitu zakonitosti, Vrhovni kasacioni sud nalazi da su isti neosnovani iz sledećih razloga:

Prema navodima zahteva pobijana rešenja doneta su uz bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2) i 3) ZKP, jer su prilikom donošenja naredbe istražnog sudije Kri. Pov 24/07 od 13.08.2007. godine postojali osnovi sumnje da su okrivljeni izvršili krivična dela iz člana 367. i 368. KZ. Po navodima zahteva, naredba istražnog sudije od 13.08.2007. godine kojom je naređeno sprovođenje nadzora i snimanja telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim srdstvima i optička snimanja u odnosu na okrivljene AA i BB u svemu je zakonito i pravilno doneta. Po navodima zahteva, ciljanim tumačenjem odredbi člana 232. stav 1. tačka 1) i 2) ZKP može se zaključiti da se osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo ne moraju odnositi isključivo na krivično delo povodom koga se vodi krivični postupak, već je potrebno postojnje osnova sumnje da određeno lice vrši krivična dela ili dela na koje se može odnositi takva naredba, što je u konkretnom slučaju nesporno. Kako je navedena naredba izdata na zakonit način, po oceni Republičkog javnog tužioca dokazi koji su pribavljeni na osnovu te naredbe su zakoniti, kako po sadržini tako i po formi, te je, shodno tome, sud suprotno odredbi člana 232. stav 1. tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku, izdvojio navedene dokaze iz spisa predmeta bez zakonitog osnova za preduzimanje navedene radnje.

Suprotno iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, pobijana rešenja doneta su u svemu u skladu sa odredbom tada važećeg člana 232. stav 1. ZKP, a za donete odluke nižestepeni sudovi dali su jasne, logične i neprotivrečne razloge.

Ustav Republike Srbije, u članu 41, garantuje pravo na privatnost, koje je, u skladu sa članom 8. Evropske konvencije o zaštiti osnovnih ljudskih prava i sloboda, ljudsko pravo koje se može ograničiti samo na osnovu odluke suda i na određeno vreme, ako je to potrebno za vođenje krivičnog postupka i to na način predviđen zakonom.

Zakonik o krivičnom postupku je u ranije važećem članu 232. stav 1. predviđao da istražni sudija, na pismeni i obrazloženi predlog javnog tužioca, može narediti nadzor i snimanje telefonskih i drugih razgovora ili komunikacija drugim tehničkim sredstima i optička snimanja lica za koje postoje osnovi sumnje da su sama ili sa drugim izvršila krivična dela navedena u tačkama 1) do 3) navedenog stava, a među koja krivična dela spadaju i krivična dela davanja i primanja mita. Snimanje pre izvršenog krivičnog dela odnosilo bi se na pripremne radnje koje nisu u zoni kažnjivosti.

U konkretnom slučaju, zahtevom za sprovođenje istrage OJT u Novom Sadu Kt br. 215/08 od 14.03.2008. a kasnije i optužnicom Kt br. 215/18 od 21.07.2008. godine koja je precizirana 11.12.2017. godine, okrivljenima je stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela u vremenskom periodu od 22. avgusta 2007. do 03. februara 2008. godine. Naredba istražnog sudije Kri-Pov 24/07 kojom je odobrena primena mere iz člana 232. stav 1. ZKP doneta je 13.08.2007. godine, dakle, pre nego što su po navodima optužnih akata izvršena krivična dela koja su okrivljenima stavljena na teret.

Prema tome, naredba Kri-Pov 24/07 od 13.08.2007. godine nije izdata u skladu sa odredbom člana 232. ZKP, pa se dokazi pribavljeni na osnovu te naredbe, ne mogu koristiti kao dokaz u konkretnom krivičnom postupku, zbog čega su morali biti izdvojeni iz spisa predmeta, kako su to pravilno zaključili prvosepeni i drugostepeni sud. Ovo iz razloga što pre izvršenja krivičnog dela (13.08.2007. godine) ne mogu postojati osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo koje će tek u budućnosti biti eventualno izvršeno (u vremenskom periodu od 22.08.2007. do 03.02.2008. godine).

S`toga, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izdvajanjem iz spisa predmeta dokaza pribavljenih na osnovu navedene naredbe istražnog sudije, nižestepeni sudovi nisu povredili odredbu člana 232. tadašnjeg ZKP, pa su navodi zahteva za zaštitu zakonitosti u tom delu ocenjeni kao neosnovani.

Prema navodima pobijanih rešenja, jedini razlog za izdvajanje navedenih dokaza iz spisa predmeta jeste upravo činjenica da je naredba istražnog sudije doneta pre nego što su prema navodima optužnice izvršena krivična dela koja su okrivljenima stavljena na teret i u vezi s`tim su u pobijanim rešenjima dati jasni i neprotivrečni razlozi koje u svemu prihvata i ovaj sud. S`toga su neosnovani navodi zahteva za zaštitu zakonitosti da su 13.08.2007. godine, kada je doneta naredba istražnog sudije, postojali osnovi sumnje da su okrivljeni izvršili krivično delo primanje mita u vremenskom periodu od 22.08.2007. do 03.02.2008. godine.

Isto tako, nižestepeni sudovi u pobijanim rešenjima nisu razmatrali pitanje primene odredbe člana 232. ZKP na eventualno druga krivična dela, osim onih povodom kojih se vodi krivični postupak a na koja se ta zakonska odredba može primeniti, kako se to neosnovano ističe u zahtevu za zaštitu zakonitosti, već su se isključivo bavili pitanjem vremena donošenja naredbe, a koja je nesumnjivo doneta pre nego što je krivično delo stavljeno okrivljenima na teret, izvršeno.

Dakle, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, izdvajanjem iz spisa predmeta dokaza prikupljenih primenom osporene naredbe istražnog sudije, nižestepeni sudovi nisu povredili odredbu člana 438. stav 2. tačka 3) ZKP u vezi člana 232. ZKP kao ni odredbu člana 438. stav 2. tačka 2) ZKP jer su za svoj pravilan pravni zaključak dali jasne i neprotivrečne razloge, koje u svemu prihvata i ovaj sud.

Ocenivši iz iznetih razloga zahtev za zaštitu zakonitosti Republičkog javnog tužioca u celini neosnovanim, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu odredbe člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                      Predsednik veća-sudija,

Vesna Zarić, s.r.                                                                                                 Nevenka Važić, s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić