Istom presudom, okrivljena S.M.-R. oglašena je krivom zbog izvršenja produženog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1, samostalno i u saizvršilaštvu – u vezi sa članom 33. KZ, za koje delo joj je izrečena uslovna osuda tako što joj je utvrđena kazna zatvora u trajanju od sedam meseci i istovremeno određeno da se ova kazna neće izvršiti ukoliko okrivljena u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne učini novo krivično delo, dok su okrivljeni M.M. i D.M. oglašeni krivim zbog izvršenja po jednog krivičnog dela zloupotreba službenog položaja iz člana 359. stav 1. u vezi člana 33. KZ, za koja dela su im izrečene uslovne osude, tako što su im utvrđene kazne zatvora u trajanju od po šest meseci i istovremeno određeno da se ove kazne neće izvršiti ukoliko okrivljeni u roku od jedne godine od dana pravnosnažnosti presude ne učine novo krivično delo.

Okrivljeni su obavezani da sudu solidarno plate iznos od 1.200,00 dinara na ime troškova krivičnog postupka, te iznose od po 5.000,00 dinara na ime sudskog paušala, sve u roku od 15 dana po prijemu presude, pod pretnjom prinudne naplate.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 1692/14 od 15.12.2014. godine, odbijene su kao neosnovane žalbe Osnovnog javnog tužioca u Požegi, te okrivljenog D.V. i zajedničkog branioca okrivljenih D.V., M.T., S.M.-R., M.M. i D.M., a presuda Osnovnog suda u Požegi K br.599/13 od 02.07.2014. godine, potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti podneo je branilac okrivljenih D.V., M.T., S.M.-R., M.M. i D.M. – advokat Z.S., zbog povrede zakona (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP) konkretno zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. i stav 2. ZKP i ''pogrešne primene zakona u smislu člana 485. stav 2. ZKP'', sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje.

Vrhovni kasacioni sud je u sednici veća razmotrio spise predmeta, sa zahtevom za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih, pa je našao:

Zahtev je nedozvoljen.

Odredbom člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP propisano je da se zahtev za zaštitu zakonitosti može podneti ako je pravnosnažnom odlukom ili odlukom u postupku koji je prethodio njenom donošenju povređen zakon, a stavom 4. navedenog člana predviđeni su uslovi pod kojima okrivljeni preko svog branioca može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, a to je učinjeno pre svega taksativnim nabrajanjem povreda zakona koje mogu biti učinjene u postupku pred prvostepenim i apelacionim sudom.

Po stavu Vrhovnog kasacionog suda, odredbom člana 485. stav 4. ZKP, dakle, ograničeni su razlozi zbog kojih okrivljeni može podneti zahtev za zaštitu zakonitosti, pa sledstveno tome okrivljeni na osnovu člana 485. stav 1. tačka 1. i stav 4. ZKP može, preko branioca, podneti zahtev za zaštitu zakonitosti samo zbog povreda tog zakonika, propisanih u članu 74, članu 438. stav 1. tačka 1) i 4) i tačka 7) do 10) i stav 2. tačka 1), članu 439. tačka 1) do 3) i članu 441. stav 3. i 4. ZKP-a, učinjenih u prvostepenom i postupku pred apelacionim sudom.

U konkretnom slučaju branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti ukazuje na povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1. ZKP, odnosno na bitne povrede odredaba krivičnog postupka iz člana 438. st. 1. i 2. ZKP, pri čemu nije opredelio konkretno nijednu povredu zakona u smislu stava 4. člana 485. ZKP, a iz obrazloženja zahteva proizilazi da pravnosnažne presude pobija zbog bitnih povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 2. ZKP i iz člana 438. stav 1. tačka 11. ZKP, isticanjem da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, u znatnoj meri protivrečna samoj sebi i razlozima presude, da ne sadrži razloge o bitnim činjenicama, te da su izneti razlozi nejasni i protivrečni.

U odnosu na radnje okrivljenog D.V., u zahtevu se navodi da ni prvostepena, a ni drugostepena presuda, ne sadrže nijedan jasan razlog kakva je to ''korist u vidu pogodnosti'' pribavljena privrednom društvu P. doo K. radnjama okrivljenog, i s tim u vezi ukazuje se da je u odnosu na ovog okrivljenog pogrešno primenjen zakon, jer u njegovim radnjama nema elemanata dela zbog kojih je optužen. U odnosu na ostale okrivljene, branilac ukazuje na povredu zakona, međutim ne navodi u čemu se konkretno ova povreda sastoji, već ističe da okrivljeni nisu izvršili krivična dela zbog kojih su oglašeni krivim i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza ukazivanjem da je prvostepeni sud u odnosu na sve okrivljene na utvrđeno činjenično stanje pogrešno primenio zakon u smislu odredbe člana 485. stav 2. ZKP.

Kako, dakle, branilac okrivljenih u zahtevu za zaštitu zakonitosti samo formalno označava povredu zakona, zbog koje je podnošenje zahteva dozvoljeno (član 485. stav 1. tačka 1. ZKP), ali suštinski ukazuje na nedozvoljene razloge za podnošenje zahteva (bitne povrede iz člana 438. stav 2. tačka 2. i 438. stav 1. tačka 11. ZKP), te na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu dokaza, koje povrede nisu predviđene kao dozvoljen zakonski razlog za podnošenje ovog vanrednog pravnog leka od strane okrivljenih, odnosno branilaca okrivljenih, shodno odredbi člana 485. stav 4. ZKP, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenih D.V., M.T., S.M.-R., M.M. i D.M. – advokata Z.S., odbacio kao nedozvoljen.

Sa svega izloženog, a na osnovu odredbe člana 487. stav 1. tačka 2. ZKP u vezi člana 485. stav 4. ZKP, doneta je odluka kao u izreci.

Zapisničar-savetnik Za                                                                                                                         Predsednika veća-sudija

Snežana Medenica, s.r.                                                                                                                         Vesko Krstajić, s.r.