Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljene AA, advokat Stevan Kosanović zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) i 3) ZKP u vezi člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika, kao i zbog povrede članova 16. stav 2., 419. stav 2. i 500. ZKP, te člana 10. Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 36. stav 2. i 46 Ustava Republike Srbije, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji podneti zahtev i ukine pobijane presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje ili da ukine drugostepenu presudu u celini i predmet vrati drugostepenom sudu na ponovno odlučivanje pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je u sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta sa presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti i nakon ocene navoda u zahtevu našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljene AA, je neosnovan.

Branilac okrivljene u zahtevu za zaštitu zakonitosti suštinski ističe da u izreci osuđujuće krivične presude dati opis radnje izvršenja, ne predstavlja krivično delo uvreda izvršeno na štetu privatnog tužioca, s obzirom da napisani komentar ne sadrži nameru omalovažavanja privatnog tužioca, već je sporni komentar objavljen kao kritika političke delatnosti aktera na političkoj sceni na lokalnom i višim nivoima vlasti i ne može se smatrati uvredom, zbog čega je, prema navodima zahteva, sud trebalo da primeni odredbu člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika (shodno kojoj se okrivljena neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. člana 170. Krivičnog zakonika). U vezi sa tim, branilac je u zahtevu, pored ostalog, ukazao i na član 10. Evropske konvencije o ljudskim pravima i član 46. Ustava RS, koji garantuju slobodu izražavanja i mišljenja, posebno ističući da javne ličnosti - što je u konkretnom slučaju privatni tužilac zbog funkcije koju obavlja, moraju trpeti viši stepen kritike, a što sud nije imao u vidu prilikom donošenja pobijanih presuda.

Iznetim navodima, po oceni ovog suda, branilac okrivljene, iako istu ne numeriše, ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko uvredi drugog.

Odredbom člana 170. stav 4. Krivičnog zakonika propisano je da se neće kazniti za delo iz stava 1. do 3. ovog člana učinilac, ako je izlaganje dato u okviru ozbiljne kritike u naučnom, književnom ili umetničkom delu, u vršenju službene dužnosti, novinarskog poziva, političke delatnosti, u odbrani nekog svog prava ili zaštiti opravdanih interesa, ako se iz načina izražavanja ili iz drugih okolnosti vidi da to nije učinio u nameri omalovažavanja.

Naime, ovaj osnov isključenja postojanja krivičnog dela može postojati ukoliko je ostvaren objektivni uslov koji se ogleda u tome da je uvredljiva izjava data, između ostalog, u okviru ozbiljne kritike u vršenju političke delatnosti, dok subjektivni uslov jeste da kod onog čija izjava objektivno predstavlja omalovažavanje nekog lica, odnosno povredu njegove časti, nije postojala namera omalovažavanja.

Po oceni Vrhovnog kasacionog suda, iz činjeničnog opisa krivičnog dela utvrđenog u izreci prvostepene presude i to da je okrivljena u vreme i u mestu opisanom u izreci pravnosnažne presude „…sposobna da shvati značaj svoga dela i upravlja svojim postupcima, svesna svoga dela i htela njegovo izvršenje, na društvenoj mreži „Fejsbuk“, u javnoj grupi....uvredila privatnog tužioca tako što je ... napisala komentar sadržine „vi ste gospodine ... najbrutalnija činjenica ...! Jer vređate našu inteligenciju...., a vas gospodine treba tužiti za krađu naroda...“, pri čemu je bila svesna zabranjenosti svoga dela...“, jasno i nedvosmisleno proizilazi da se u opisanim radnjama okrivljene stiču sva bitna zakonska subjektivna i objektivna obeležja krivičnog dela uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika, za koje je ona optužena i pravnosnažno oglašena krivom.

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog kasacionog suda, a shodno napred citiranim zakonskim odredbama, iz objavljenog komentara okrivljene, nesumnjivo proizilazi da je okrivljena sa umišljajem uvredila privatnog tužioca, te da reči koje je okrivljena koristila u svom komentaru prevazilaze okvire društveno prihvatljive ozbiljne kritike lica koje vrši političku delatnost. Neophodno je napomenuti da ne stoji stav drugostepenog suda - da uvreda privatnog tužioca (koji je ... Skupštine opštine ...) ima veću težinu, nego da je upućena nekom licu druge profesije, jer po stavu ovog suda sporne reči, na način kako su iznete, predstavljaju nepoštovanje dostojanstva bilo kog lica, bez obzira koju funkciju i delatnost obavlja.

Stoga, Vrhovni kasacioni sud neosnovanim ocenjuje navode iz zahteva branioca okrivljene kojima se ukazuje da su pobijane presude donete uz povredu zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP.

Ostalim navodima zahteva, branilac okrivljene, pored toga što ukazuje na povredu članova 16. stav 2., 419. stav 2. i 500. ZKP, nadalje osporava i polemiše sa činjeničnim utvrđenjima u pravnosnažnim odlukama i ukazuje na pogrešnu ocenu dokaza ali ovo ne predstavlja zakonom dozvoljene razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti okrivljenom preko branioca, to se Vrhovni kasacioni sud u razmatranje istih nije upuštao.

Nadalje, branilac okrivljenog, u obrazloženju zahteva ukazuje i na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, ali ne konkretizuje na koji način je povređen identitet presude i optužbe, već navedenu povredu obrazlaže navodima koji se tiču urednosti privatne tužbe, pa kako Vrhovni kasacioni sud pravnosnažnu odluku i postupak koji je prethodio njenom donošenju ispituje samo u smislu člana 489. stav 1. ZKP, to se ovaj sud u razmatranje i ocenu tih nalaza nije upuštao.

Takođe, branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda povređen član 10. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 36. stav 2. i 46. Ustava Republike Srbije. Međutim, Vrhovni kasacioni sud se ni u ocenu istaknutih povreda, nije upuštao, s obzirom da, branilac i okrivljeni nisu postupili shodno odredbi čl. 484. ZKP.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                      Radmila Dragičević Dičić,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić