Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog G.J., advokat Z.J., zbog povrede Zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud usvoji zahtev i preinači pobijane pravnosnažne presude, tako što će okrivljenog osloboditi od optužbe da je izvršio predmetno krivično delo, da okrivljenog i njegovog branioca obavesti o sednici veća u smislu člana 488. stav 2. ZKP, te odredi da se odloži izvršenje pravnosnažne presude.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 486. stav 1. ZKP, održao sednicu veća u kojoj je razmotrio spise predmeta, pa je našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je nedozvoljen.

Branilac okrivljenog G.J. u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u izreci prvostepene presude, između ostalog, označen i navod „te da neće ispuniti obaveze iz ugovora“ jer je Preduzeće „H.-DOO kada im je blokiran račun“, što je prema stavu branioca nerazumljivo, i zbog čega je nejasno od kakvog je značaja ovaj navod za postojanje krivičnog dela i krivice okrivljenog, koju dilemu nije otklonio ni drugostepeni sud.

Iznetim navodima, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog ukazuje da je izreka prvostepene presude nerazumljiva, što predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

Prema navodima zahteva branilaca okrivljenog, izreka prvostepene presude sadrži još jedan kako formalnopravni tako i materijalnopravni nedostatak, koji se ogleda u tome što je okrivljeni osuđen na novčanu kaznu u iznosu od 400.000,00 dinara, pri čemu je u izreci prvostepene presude određeno da će se ova kazna, ukoliko je okrivljeni ne plati u navedenom roku, zameniti kaznom zatvora, tako što će se za svakih započetih 1.000,00 dinara, odrediti jedan dan kazne zatvora, ali je izostavljen navod da u slučaju zamene novčane kazne kaznom zatvora, kazna zatvora ne može biti duža od šest meseci u smislu člana 51. stav 2. KZ.

Vrhovni kasacioni sud nalazi da se i u ovom delu iznetim navodima ukazuje da je izreka pobijane prvostepene presude nerazumljiva u pogledu načina izvršenja novčane kazne u slučaju da je okrivljeni ne plati u određenom roku, što takođe predstavlja bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP.

U zahtevu za zaštitu zakonitosti branilac okrivljenog ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešnim tumačenjem odredbi ugovora o poslovno-tehničkoj saradnji zaključenog dana 07.07.2010. godine između DOO „H.“ i M. radnje „J.“, zaključili da okrivljeni nije imao pravo prodaje lokala i stanova oštećenim kupcima, jer je članom 4. navedenog ugovora ugovoreno pravo kupca, odnosno PR „J.“ da raspolaže stanovima i lokalima iz tačke 2. tog ugovora, te da naplati kupoprodajnu cenu od kupaca, pri čemu se, prema navodima zahteva, nižestepeni sudovi nisu osvrnuli na postojanje dva aneksa osnovnog ugovora od 07.07. i 09.08.2010. godine, kojima je ugovoreno pravo PR „J.“ da proda 12 stanova u poslovno stambenoj zgradi koja se gradi na parceli 5811 KO N.S., kao i obaveze ove radnje da predmetne stanove isplati Preduzeću „H.“, izvođenjem građevinskih radova i isporukom građevinskog materijala preko drugog pravnog lica, koja prava i obaveze ugovornih strana prvostepeni i drugostepeni sud nisu pravilno ocenili.

Kako je metaloplastičarska radnja PR „J.“, čiji je zastupnik bio okrivljeni G.J., imala ugovorno pravo da proda 12 spornih stanova, precizno opredeljenih u aneksu osnovnog ugovora sa čim je bio saglasan i D.T. kao direktor investitora DOO „H.“, te da je svakom kupcu – oštećenom pre zaključenja ugovora o kupoprodaji spornih stanova dat na uvid i predočen ugovor o poslovno tehničkoj saradnji od 07.07.2010. godine, sa aneksima, na osnovu kojih je svaki kupac mogao da zaključi da je metaloplastičarska radnja „J.“ vanknjižni vlasnik stana, koji je bio predmet prodaje i da će im stanove u posed predati investitor, prema stavu branioca, kod okrivljenog nije postojala prevarna namera niti je okrivljeni oštećene doveo u zabludu u pogledu postojanja svog prava raspolaganja na predmetnim stanovima.

Da kod okrivljenog G.J. nije postojala prevarna namera odnosno da okrivljeni nije postupao u nameri da drugom pribavi protivpravnu imovinsku korist ili da oštećenima nanese štetu, prema navodima zahteva, ukazuje iskaz svedoka B.P., zatim nalaz i mišljenje veštaka ekonomsko-finansijske struke iz koga proizlazi da je vrednost isporučenog građevinskog materijala od strane PR „J.“ znatno veća od iznosa koji je dobijen prodajom 12 spornih stanova kao i činjenica da je PR „J.“ na osnovu navedenih pravnih poslova, stekla vanknjižno vlasništvo na predmetnim stanovima i istima je mogla raspolagati bez ikakvog ograničenja, pa i nakon otvaranja stečaja prema investitoru DOO „H.“, zbog čega nije bilo zakonskih uslova da se okrivljeni oglasi krivim zbog produženog krivičnog dela prevare u pomaganju iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. i člana 35. KZ.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe da se, polazeći od činjenica da je okrivljeni uplatio potrebna novčana sredstava za plan reorganizacije DOO „H.“ i da je nakon otvaranja stečaja prema ovom privrednom društvu nastavio sa izvođenjem građevinskih radova u spornoj zgradi i isporukom građevinskih materijala, ne shvatajući da predaju stanova u posed može izvršiti samo investitor DOO „H.“ u stečaju, može zaključiti da je okrivljeni na osnovu navedenih okolnosti smatrao da je njegovo postupanje dozvoljeno i da je stoga delo učinjeno u neotklonjivoj stvarnoj zabludi u smislu člana 28. stav 1. KZ.

Pored toga branilac okrivljenog u zahtevu ističe i to da okrivljeni G.J. nije znao niti je mogao znati da je njegovo delo zabranjeno, s obzirom na to da je u potpunosti i blagovremeno izvršavao svoje ugovorne obaveze te stoga nije ni bio dužan da se interesuje da li je otvoren stečajni postupak u odnosu na investitora, kao i da je nastavio sa izvršavanjem svojih ugovornih obaveza i nakon otvaranja stečaja prema DOO „H.“ te da je postupao u neotklonjivoj pravnoj zabludi u smislu člana 29. stav 1. KZ, zbog čega nalazi da delo okrivljenog nije produženo krivično delo prevara iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ u vezi člana 61. i člana 35. KZ za koje je okrivljeni oglašen krivim pravnosnažnom presudom.

Iznetim navodima zahteva za zaštitu zakonitosti, po oceni ovoga suda, branilac okrivljenog ceni izvedene dokaze tokom postupka iznosi svoje činjenične zaključke vezano za postojanje subjektivnih obeležja predmetnog krivičnog dela, koji zaključci su drugačije od onih utvrđenih u pobijanim presudama, pri čemu iz istih daje sopstveno viđenje kritičnog događaja različito od onog opisanog u izreci pobijane prvostepene presude, čime branilac okrivljenog u suštini osporava ocenu izvedenih dokaza i činjenično stanje utvrđeno u pobijanim presudama.

Kako članom 485. stav 4. ZKP, koji propisuje razloge zbog kojih okrivljeni, odnosno njegov branilac čija su prava ograničena pravima koja okrivljeni ima u postupku u smislu člana 71. tačka 5) ZKP, mogu podneti zahtev za zaštitu zakonitosti protiv pravnosnažne odluke postupka koji je prethodio njenom donošenju, nije predviđena mogućnost podnošenja ovog vanrednog pravnog leka zbog povrede zakona iz člana 438. stav 1. tačka 11) ZKP, niti zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u pravnosnažnoj presudi, to je Vrhovni kasacioni sud zahtev branioca okrivljenog G.J. ocenio nedozvoljenim.

Iz navedenih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 487. stav 1. tačka 2) ZKP, odlučio kao u izreci ovog rešenja.

Zapisničar-savetnik                                                                                                               Predsednik veća-sudija

Vesna Veselinović,s.r.                                                                                                           Bata Cvetković,s.r.