Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Kž1 576/18 od 07.11.2018. godine, odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenog AA, a presuda Osnovnog suda u Ivanjici K 84/17 od 28.11.2017. godine, je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda, zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenog AA, advokat Andrija Marković, u smislu člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, a zbog povreda zakona iz člana 438. stav 1. tačka 7) i 9), 438. stav 2. tačka 1) i 439. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni kasacioni sud, preinači pobijane presude i okrivljenog oslobodi od optužbe ili ih ukine i spise predmeta vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje, te odredi da se novi postupak održi pred potpuno izmenjenim većem.

Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 488. stav 1. ZKP dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Republičkom javnom tužiocu, pa je na sednici veća koju je održao bez obaveštavanja Republičkog javnog tužioca i branioca okrivljenog, smatrajući da njihovo prisustvo u smislu člana 488. stav 2. ZKP nije od značaja za donošenje odluke, razmotrio spise predmeta sa pravnosnažnim presudama protiv kojih je podnet zahtev za zaštitu zakonitosti, te je nakon ocene navoda u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti je neosnovan.

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti navodi da je u ovoj krivičnopravnoj stvari sud postupao po optužnici potvrđenoj rešenjem Osnovnog suda u Ivanjici Kv 28/14 od 20.05.2015. godine, u kom rešenju je označeno da su oštećeni kao tužioci: VV i GG, iako je krivično delo za koje se okrivljeni tereti, izvršeno na štetu privrednog društva „BB” DOO ..., a ne na štetu navedenih fizičkih lica - zbog čega branilac smatra da je time učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, iz razloga što iz spisa predmeta, i to najpre iz samog optužnog akta, jasno proizilazi da je uprvo oštećeni kao tužilac „BB” DOO ..., optužni akt protiv okrivljenog, dana 14.02.2013. godine podneo sudu, preko punomoćnika advokata Ljubice Mićović i Milete Maslarevića, da je sud po navedenom optužnom aktu preciziranom dana 23.05.2017. godine i 23.10. 2017. godine, postupao tokom čitavog postupka, što je između ostalog, jasno označeno i u uvodu prvostepene i drugostepene presude, kao i u izreci pravnosnažne presude u zakonskom opisu dela, gde je navedeno da je isto učinjeno na štetu pomenutog preduzeća, a istom izrekom je i imovinskopravni zahtev dosuđen upravo navedenom pravnom licu, kao i troškovi krivičnog postupka. Stoji činjenica da je u pomenutom rešenju vanpretresnog veća Osnovnog suda u Ivanjici, označeno da se potvrđuje optužnica oštećenih kao tužilaca VV i GG, ali je imajući u vidu napred navedeno, isto bez uticaja na istaknutu bitnu povredu krivičnog postupka, a naročito pri činjenici da su pomenuta fizička lica, zakonski zastupnici predmetnog privrednog društva.

Iz napred navedenih razloga, neosnovano branilac okrivljenog ističe bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 7) ZKP.

Ukazujući na bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, branilac okrivljenog u zahtevu ističe da je pravnosnažnom presudom optužba prekoračena, jer je prvostepeni sud u izreku presude uneo uračunljivost i umišljaj kao elemente krivice, dok optužni akt oštećenog kao tužioca od 14.02.2013. godine, preciziran 23.05.2017. godine i 23.10.2017. godine, uopšte ne sadrži ove elemente – ni uračunljivost, niti umišljaj. S tim u vezi, branilac ukazuje da je sud posredno na taj način oglasivši okrivljenog krivim za predmetno krivično delo iz člana 208. stav 4. u vezi stava 1. KZ, istovremeno učinio i povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) KZ.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, ovi navodi zahteva ne mogu se prihvatiti kao osnovani, a iz sledećih razloga:

Naime, branilac najpre neosnovano ističe da je sud u izreku pravnosnažne presude uneo umišljaj kao element krivice, a da toga nije bilo u optužnom aktu, imajući u vidu da je upravo u dispozitivu prvobitno podnetog optužnog akta oštećenog kao tužioca od 14.03.2013. godine, jasno navedeno da je okrivljeni kritičnom prilikom bio „svestan da svojom radnjom ostvaruje obeležje zabranjenog krivičnog dela, čije izvršenje je i hteo“, da je takođe i u preciziranom optužnim aktu od 23.05.2017. godine, u dispozitivu istog navedeno da je okrivljeni kritičnom prilikom bio „svestan da na taj način ostvaruje obeležja krivičnog dela čije izvršenje je i hteo“ – dakle, očigledno je, da je i oštećeni kao tužilac, u izreci optužnog akta označio direktni umišljaj kao element krivice. Nadalje, stoji činjenica da u optužnom aktu nije navedena uračunljivost kao element krivice, ali kako tokom postupka uračunljivost nije osporavana od strane stranaka u postupku, odnosno kako nije bilo sumnje u pogledu uračunljivosti okrivljenog, to prvostepeni sud unošenjem uračunljivosti u izreku pravnosnažne presude, po nalaženju Vrhovnog kasacionog suda, nije prekoračio optužbu, budući da se u krivičnom postupku dokazuje isključivo neuračunljivost, i to samo onda kada postoji sumnja u uračunljivost okrivljenog, a što u konkretnom nije slučaj.

Imajući u vidu navedeno, neosnovano branilac okrivljenog ukazuje da je donošenjem pobijanih pravnosnažnih presuda učinjena bitna povreda odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 1. tačka 9) ZKP, a s tim u vezi neosnovano ukazuje i da je sud učinio povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1).

Branilac okrivljenog u zahtevu za zaštitu zakonitosti ističe i bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP i u vezi sa tim navodi da su pobijane presude zasnovane na dokazu na kome se po zakonu ne mogu zasnivati, te u tom smislu kao nezakonit dokaz označava reprodukovani video materijal, odnosno privatne snimke kamere iz objekta u vlasništvu oštećenog kao tužioca, smatrajući da se radi o nezakonito pribavljenom dokazu budući da je predmetno snimanje bilo neovlašćeno, jer je izvršeno od strane oštećenog, bez znanja zaposlenih, tj. suprotno članu 161. stav 1. i 2. ZKP i članu 171. stav 1 i 172. stav 1. ZKP .

Međutim, kako je branilac bitnu povredu odredaba krivičnog postupka iz člana 438. stav 2. tačka 1) ZKP isticao i u žalbi na pobijanu prvostepenu presudu, a drugostepeni sud je prilikom odlučivanja našao da su ti žalbeni navodi neosnovani i na strani drugoj poslednji pasus i trećoj prvi pasus, dao jasne i dovoljne razloge da se u konkretnom slučaju ne radi o nezakonito pribavljenom dokazu – to navedene razloge u svemu kao pravilne prihvata i Vrhovni kasacioni sud, te u smislu odredbe člana 491. stav 2. ZKP na njih i upućuje. U vezi navedenog, ovaj sud napominje da se u konkretnom slučaju ne radi o posebnoj dokaznoj radnji tajno praćenje i snimanje, regulisanoj odredbama člana 171-173 ZKP, kako to branilac u zahtevu neosnovano ističe, već je reč o situaciji gde su kamere u predmetnoj kladionici postavljene iz bezbednosnih razloga, te shodno tome i snimci sa istih mogu da služe za utvrđivanje činjenica koje su u interesu vlasnika kladionice, zaposlenih lica i u interesu klijenata, odnosno posetilaca, naročito imajući u vidu da autentičnost snimaka nije osporavana tokom postupka.

Iz iznetih razloga, Vrhovni kasacioni sud je na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, odlučio kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik                                                                                                                                  Predsednik veća-sudija

Marina Pandurović,s.r.                                                                                                                             Zoran Tatalović,s.r.

Za tačnost otpravka

Upravitelj pisarnice

Marina Antonić